НАЈБОЉИ ВАТЕРПОЛИСТА СВЕТА ФИЛИП ФИЛИПОВИЋ ЗА "НОВОСТИ": "Вредело је свако одрицање"

Слободан Крстовић

19. 12. 2021. у 10:01

ФИЛИП Филиповић је још једном учинио Србију поносном. Леворуки маестро је на крају репрезентативне каријере добио још једно велико признање: синоћ је на Гала вечери Светске пливачке федерације у Абу Дабију трећи пут проглашен за најбољег играча на планети. Пре тога лауреат је био 2011. и 2014. Али, последње признање је доживео веома емотивно.

НАЈБОЉИ ВАТЕРПОЛИСТА СВЕТА ФИЛИП ФИЛИПОВИЋ ЗА НОВОСТИ: Вредело је свако одрицање

- Сматрам с обзиром на крај репрезентативне каријере да би то било то што се тиче награда од стране ФИНА и као што сам рекао могу само да будем захвалан Богу што сам се родио у генерацији ових момака и што заиста треба да им будем захвалан до краја живота - наглашава у телефонском разговору за "Новости" Филип Филиповић.

Некадашњи капитен "делфина", који се од репрезентације опростио после ОИ у Токију, сматра да ова награда, као и претходна признања, припадају екипи.

- Ја сам само један кога је екипа у једном тренутку издвојила и ето дошао сам до изражаја. Али то је само плод тимског духа и залагања и одрицања и свега онога што смо прошли да би се на крају овако завршила година. На бољи начин нисам могао да замислим крај репрезентативне каријере и зато имам потребу да захвалим пре свега њима и тренеру Дејану Савићу и свим људима који су били ту свих ових година - истиче Филиповић, који је у Токију био МВП олимпијског турнира.

На опаску да се некако очекује да он буде награђен Филип узвраћа:

- Искрено, јесам један од предводника ове генерације и то сви знамо. Само, да није било ових момака, од најмлађег до најстаријег, сигурно да ништа од ових признања не бих ни добио, а не бисмо ни освајали трофеје. С обзиром на тимску игру коју ватерполо представља не могу да се не осврнем на саиграче, којима највећи део овог признања припада.

Наша селекција, која је у Токију други пут заредом освојила ОИ, скуп је лидера који су се ставили у службу екипе. А то није нимало лако.

- То је јако тешко у било ком спорту, али када одрастате заједно, када кроз детињство делите и лоше и добре ствари, када живите у доста да кажем у суровим околностима, онда знате да цените неке ствари и лична сујета не долази на видело. Једноставно, ми смо од најмлађих генерација до сениорске селекције одрасли заједно и вукли једне друге и на крају се испоставило да је ово права симбиоза, шест, седам, десет различитих играча, понајвише асова. Да је тешко, тешко је вероватно. Да није било Дејана Савића и осталих тренера тешко да бисмо ми могли да функционишемо овако и освојимо све што се може. У томе је њихов квалитет и већи, не само као тренера, већ као педагога и врсних стручњака - објашњава Филиповић.

Када обичан човек погледа шта је све у каријери освојио Филиповић, од трофеја до признања, изгуби се. Мало ко може да се похвали таквом личном картом...

- Веома сам млад заиграо за млађе селекције, после и у А репрезентацији. Дуго је трајало. Могу само да кажем да сам поносан и не бих коментарисао шта, колико. Свестан сам колико је ту медаља и признања иза мене, али једино могу да кажем да је вредело сваког тренинга, сваког одрицања и жртвовања многих ствари које сам стављао пред себе и за ватерполо и за екипе. Овако се вратило, не жалим ни за једном ствари коју сам урадио што се тиче спорта, јер као што сте видели вратило се на најбољи могући начин - истиче Филиповић.