ФЕНОМЕН: Светски прваци које Србија никада није дочекала на балкону

Сања Жарковић

09. 12. 2021. у 10:00

ДА ЛИ знате у којем је спорту Србија шестоструки светски првак, узастопно четири пута, а наш Вилмош Заварко већ једанаест година прворангирани на свету и сматра се најбољим свих времена?

ФЕНОМЕН: Светски прваци које Србија никада није дочекала на балкону

Фото: Приватна архива

Ако не знате да је то куглање, не треба вас кривити, јер се успесима у овом спорту у медијима посвећује неколико редака у форми агенцијских вести, а куглаше никада нисмо видели на балкону Старог двора. За време Олимпијских игара Срби ужурбано уче правила стрељаштва, таеквонда, каратеа... Зато што је свака олимпијска медаља једнако вредна, па и мање популарни спортови имају својих пет минута славе. Куглање (још увек) нема олимпијски статус, што му је зацементирало позицију медијског пасторчета у земљи спорта.

Оно по чему се куглаши не разликују од својих знатно популарнијих и богатијих колега су рад и самопрегор који стоје иза њихових успеха, те чињеница да и они, на својим спортским борилиштима, граде слику о Србији као земљи талената.

Осим тога, управо се у спортовима попут куглања може наћи она искра игре коју је у модерном спорту угасила комерцијализација: љубав према спорту игре ради, другарство, пожртвовање, унутрашња мотивација.

Повод за разговор са нашим куглашима била је шеста по реду укупно, а четврта узастопно титула првака света у куглању, освојена крајем октобра у пољском Тарнову, финалном победом над Немачком (5:3). Србију су представљали: Вилмош Заварко, Игор Ковачић, Радован Влајков, Роберт Ерњеши, Чонгор Барањ, Адријан Лончаревић, Бојан Кличарић, Данијел Тепша и Александар Милинковић, предвођени селектором Војком Павловићем.

Вилмош Заварко, једанаест година неприкосновени владар куглања, у сениорској категорији је освојио укупно 15 најсјајнијих светских одличја, у свим могућим дисциплинама, што ће му у будућности обезбедити место у куглашкој "Кући славних". Србија је у Пољској срушила екипни (4.140 чуњева), а Чонгор Барањ појединачни светски рекорд са оборених 738 чуњева.

Фото: Приватна архива

 

Куглањем су почели да се баве из љубави, чак и када су испробали друге, популарније спортове:

ЗАВАРКО: Родитељи су ми се бавили куглањем, па су ме од малих ногу водили у куглане - ту сам заволео овај спорт. Још као веома мали покушавао сам да бацам, али ми отац није дозвољавао, пошто нису постојале дечје кугле. Активно се бавим од тринаесте године, до тада сам пробао и спортове попут фудбала, тениса, пливања, но срце ме је вукло ка куглању.

НОВАК И ЈА ДЕЛИМО ГЛАД ЗА УСПЕХОМ

СЕЛЕКТОР Павловић једном приликом je дао занимљиву, помало и намерно провокативну изјаву, да људи у Србији Новака Ђоковића сматрају најбољим српским спортистом икада зато што нису чули за Вилмоша Заварка:

- Пријају ми поређења са Новаком Ђоковићем, али сам свестан да наш спорт никада неће бити признат као тенис. Заједничко нам је то што је Новак одмалена имао један циљ коме је све подредио: да буде најбољи. Исто је било са мном. Људи су у заблуди да куглање не тражи пуно одрицања, захтеван је спорт и физички и ментално. Безброј пута се дешавало да моји вршњаци иду у провод, а ја остајем код куће да бих био спреман за сутрашњу утакмицу.

БАРАЊ: Рођен сам у Бачком Градишту, то је село које не оставља пуно избора што се тиче спорта. Са куглањем сам први додир имао на радничким спортским играма на којима је учествовао мој отац са екипом. Допало ми се, па сам почео да тренирам у Куглашком клубу Војводина из Бачког Градишта.

Идилу бављења овим спортом многима сруши финансијски зид са којим се рано сусрећу, али неки имају и среће:

ЗАВАРКО: Углавном су ме финансирали само родитељи, али сам за своје прво СП захваљујући комшијама добио помоћ од бечејске пиваре.

БАРАЊ: Имао сам среће да у том клубу добијем сваку могућу подршку, финансирали су све, од путовања до котизација за такмичења. Нажалост, Војводина је дала много куглаша српском и светском куглању, а немају ни адекватну монтажну куглану у којој би се одржавала национална првенства.

Упркос томе што није финансијски уносан и популаран, мотивација за бављење овим спортом им је унутрашња и не зависи од признања споља:

Фото: Приватна архива

 

ЗАВАРКО: Мотивација ми је да увек будем најбољи. Не прија ми недостатак пажње јавности, али ми то све ставимо на страну и за свако такмичење се усредсредимо на оно што треба да урадимо.

БАРАЊ: Када сам почео да се бавим куглањем, нисам уопште размишљао о финансијском делу, већ само да ми се свиђа као комбинација индивидуалног и тимског спорта. Резултати су ме после вукли да у њему и останем, тако да су ми они мотивација поред љубави према куглању.

НЕМАЧКА КАО "ОБЕЋАНА ЗЕМЉА"

РАДОВАН Влајков један је од наших куглаша који су срећу потражили у "куглашкој Меки" Немачкој:

- Играм за тамошњи клуб Vfb Hallbergmoos и могу да кажем да је Немачка куглашка велесила. Довољан вам је податак да имају више куглана него ми у Србији регистрованих играча. Много се више улаже и овај спорт је тамо популарнији. Развијенија је култура куглања као рекреације, имају више навијача. Из године у годину све више напредују и све су ближе да освоје СП... Проблем је што имају неку блокаду у битним тренуцима и не знају да искористе наше грешке и остваре победу, што ми успевамо.

Куглаше, насупрот свим успесима, не виђамо на балкону Старог двора. Они би то волели, али се не надају пуно, већ се задовољавају малим признањима:

ЗАВАРКО: Мислим да се тај балкон никад неће десити, али пријатно сам изненађен што нам је после СП честитао председник Александар Вучић и приметио наше дугогодишње успехе, те што нас је држава наградила. То ће нам представљати додатну мотивацију.

БАРАЊ: Откад сам у репрезентацији, нисмо имали ни пријем, а камоли дочек на балкону. Наравно да бих волео да то једном доживим, али мале су шансе. Поред резултата, потребна је и медијска покривеност на светском нивоу, ту мислим на телевизијске преносе светских такмичења.

Да живе од куглања, то могу само најбољи, и то ако наступају за иностране клубове:

ЗАВАРКО: Од куглања може да се живи само ако сте у најбољих десет на свету. Конкретно, ја могу. Тренутно сам у Италији, у Jужном Тиролу, где играм за клуб Нојмаркт и боримо се за освајање Лиге шампиона и Светског купа. Услови за тренирање су слични онима у Србији, али финансијски нису. Српски клубови немају новца, па сви ми играмо у иностранству.

Фото: Приватна архива

 

БАРАЊ: Већина играча не може да живи од куглања, само мали број који наступа за иностране клубове. Осталима је то додатни приход поред главног посла. Ja наступам за Куглашки клуб Задар, из истоименог хрватског града, где сам се и преселио са породицом. Услови у кугланама не разликују се пуно, али су наши клубови сиромашнији и има мање спонзора. Оно што ми имамо, а остали не, су бројни кампови за младе које организује Куглашки савез Србије, у којима они проналазе свој пут.

У свету куглања чувен је ривалитет између наше и немачке репрезентације. Немци имају више куглана него ми регистрованих куглаша, већа су улагања, али због Србије не могу на највише постоље:

ЗАВАРКО: Велики је ривалитет, јер они увек желе да нас победе, а ми смо против њих посебно мотивисани. Има ту и ситног "пецкања"... Немци су у Пољској закупили читав хотел са кугланом, ми смо ту резервисали вечеру. Разменили смо опрему, али смо им рекли да, нажалост по њих, медаље не можемо да разменимо. Јели су сендвиче, а ми смо их позвали на прасетину.

КУГЛАЊЕ ТЕЖЕ ОД BOWLINGA

У ЕВРОПИ је присутно куглање на девет чуњева, потекло од средњовековних немачких монаха, за које је девет чуњева симболисало девет смртних грехова, па се онај који обори више сматрао мање грешним. Толико је било популарно у САД у 19. веку, да је забрањено законом зато што су људи масовно изостајали са посла да би куглали, а око спорта се развила и култура клађења. Рупа у закону је искоришћена додавањем десетог чуња и тако је настао bowling, који у САД годишње игра 70 милиона људи.

За ову верзију се верује да има шансе да постане олимпијски спорт, а како кажу селектор Војко Павловић и Игор Ковачић, нашим куглашима би евентуална транзиција била лака, пошто је куглање знатно захтевније:

- За нас куглаше прелазак на 10 чуњева би био много лакши него за њих на наших девет. У Србији је било ситуација да турнир у bowlingu освоји неки куглаш или чак куглашица. Техника се разликује, у bowlingu се баца са више ротације, а код нас што равније - знатно је теже оборити девет, него 10 чуњева. Различите су и димензије кугле и чуњева.

БАРАЊ: Они веома пуно улажу да би били прваци, а ево већ деценију не успевају због нас. На свим СП њихови навијачи скандирају да овог пута немамо шансу против Немачке, ми се на то само насмејемо и победимо.

Делује да је једина нада за Немце да се напокон попну на светски трон та да узму наше репрезентативце, који на питање да ли би наступали за неку другу репрезентацију углас одговарају:

Фото: Приватна архива

 

- Таквих понуда није било, а и да јесте, никада не бисмо узели у разматрање било коју другу репрезентацију осим Србије!

Тајна успеха наших куглаша је, осим у таленту, највише у ономе што се као недостатак спочитава неким другим нашим селекцијама - тимски дух:

ТЕЖАК ПУТ ДО ОЛИМПИЈСКИХ ИГАРА

ИГОР Ковачић из Сремске Митровице наш је најбоље рангирани куглаш после Заварка. Свестан је да би стицање олимпијског статуса куглању обезбедило бољу медијску покривеност, али мисли да су за такво нешто тренутно мале шансе:

- Да би куглање постало олимпијски спорт, неопходне су лиге на бар четири континента. Куглање се игра у Европи, Јужној Америци, Азији и Аустралији, али лиге постоје само на европском континенту.

Сматра да је један од разлога мање популарности тај што се ради о финансијски мало исплативом, а захтевном спорту:

- Куглање је специфичан спорт, који ангажује другу групу мишића него у осталим спортовима. Битне су и ментална и физичка припрема. Ко се бави овим спортом професионално мора веома много да тренира да би дошао на висок ниво. Тренинзи се састоје од трчања, пливања, вожње бицикла и, наравно, рада у куглани од минимум два сата дневно. Не тренингу се обраћа пажња на константност погодака, менталну припрему и исправљање неких ситних грешака.

- Осим што имамо врхунске куглаше, складно функционишемо као екипа, имамо одличну комуникацију, пријатељи смо сви и боримо се један за другог на стази и ван стазе.

Куглашки лаици варају се ако на први поглед закључе да куглање за разлику од популарнијих спортова не захтева пуно рада:

ЗАВАРКО: Мој обичан дан изгледа тако што ујутру кад устанем идем на трчање шест-седам километара, или возим бицикл 30-40. Затим одрадим куглашке вежбе и после подне одлазим у куглану, тамо проведем око два сата, односно тренирам између 180 и 220 хитаца.

БАРАЊ: Физички и ментално захтеван спорт, па је потребно пуно рада и одрицања, за многе поред њиховог главног посла. У куглани се тренира по два сата, а затим и трчање, рад у теретани, јер су светска такмичења веома исцрпљујућа, за седам дана одигра се пет-шест утакмица.

Селектора Војка Павловића питамо да нам открије рецепт са којим Србија има толико успеха у куглању, знатно више од земаља са много већим улагањима, попут Немачке:

- Пре свега таленат, који имају и наши остали спортисти. Осим тога, имамо веома добар и разгранат систем такмичења у свим млађим узрасним категоријама, као и кампове за младе које финансира Министарство омладине и спорта. Немци имају десетине хиљада клубова, десетине пута већи буџет од нашег, али успеси изостају, јер немају једног Вилмоша Заварка и уз њега још седам-осам невероватно добрих играча. За цео куглашки свет ми смо сензација која предуго траје. У мушким категоријама, откако се такмичимо под именом Србија, имамо укупно дванаест екипних титула света у свим узрастима - све остале нације заједно имају тринаест. Верујем да ова генерација може до бар десет светских титула.

Подршком државе углавном су задовољни, а највећу кочницу представља чињеница да куглање нема статус олимпијског спорта:

- Средствима добијеним од Министарства омладине и спорта можемо да испратимо све редовне годишње активности и организујемо кампове за младе таленте. Ипак, да је буџет већи, имали бисмо више дана за припреме, накнаду спортским стручњацима за уложени рад, као и за све остале ставке. Нажалост, куглање није олимпијски спорт, па не добијамо ни награде ни национална признања као остали спортисти. После успеха у Пољској добили смо једнократну награду, али надам се Уредби о награђивању спортиста из неолимпијских спортова, то су наши куглашки "ванземаљци" заслужили. Добили смо и бројне честитке из куглашких кругова, али најдража нам је она од председника Републике Србије, коме се од срца захваљујемо, као и Влади РС.

Павловић сматра да српско куглање има светлу будућност, али могло би и понестати мотивације услед неадекватног награђивања и лоше инфраструктуре:

- Мушко куглање одавно је неприкосновено, а и женско гази крупним корацима напред - девојке су ове године по први пут оствариле пласман у полуфинале СП, заузеле четврто место, али за мене као да су победнице. Мотивација нам никад није била новац, али постоји бојазан од њеног нестајања, ако релевантни фактори на адекватан начин не испрате наше силне успехе. Велики проблем је и инфраструктура, веома мало или нимало се улаже у изградњу нових куглана, у Београду и јужно од Београда имамо само четири модерног типа, а потребно их је неколико десетина да би српско куглање имало будућност. Надамо се да је пажња коју сада добијамо предзнак неких бољих времена.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Коментари (1)

АЛБАНЦИ У ШОКУ: Црногорски судија пехаром ударио тренера из лажне државе Косово (ВИДЕО)