ЖАНЕТ БЕНЕШ ЋУЛУМ О ВЕЛИКОМ ОЦУ МАРИЈАНУ: "Многи су га издали, али он би опет све исто урадио - није боксовао због новца"

КАЖУ да зидови бањалучке дворане "Борик" и даље одјекују са: "Маријане, Маријане, Маријане...", као што je те ноћи 17. марта 1979. године у трансу клицало 10.000 навијача, када је у мечу за професионалног шампиона света у боксу, Француз Жилбер Коен завршио под ногама Маријана Бенеша, нокаутиран рафалом од четрнаест удараца.

ФОТО: Новости

Бескомпромисан у рингу, боксовао је за публику, спуштеног гарда, да "вука лакше увуче у ступицу", или како је о њему говорио коментатор Драган Никитовић: "Самоуверен и храбар до безумља, уздао се само у свој ударац, заборављајући старо правило ринга да се увек нађе неко ко јаче удара".

ФОТО: Новости

Иза боксерске ударачке машине, која је противнике углавном побеђивала нокаутима, крио се емотиван и мек човек: "У рингу сам био борац, али никада никоме нисам желео зло".

Боксовао је и са једним оком, против виших и тежих противника и по много чему подсећао на Хемингвејевог старца Сантјага који се три дана борио са великом рибом, да би му је на крају појеле ајкуле, али он је због своје борбе могао да заврши животно оптимистичним:

"Човек није створен за поразе. Човек може да буде уништен, али не и побеђен".

За живота је говорио о себи, све док га гласне жице нису издале и болест савладала. Сада, два дана пред трећу годишњицу његове смрти, прилика је да се у разговору са Жанет Бенеш Ћулум, Бенешовом ћерком, једном од његово четворо деце, осврнемо на то какав је он био ван боксерског ринга, из визуре његових најближих.

Foto Arhiva

Бенеш је често знао да каже да у души није боксер ни један посто:

- У души је био песник, праведан, добар и велики емотивац, увек спреман да помогне људима. Делио их је само на добре и лоше, али је помагао и једнима и другима једнако, јер га је то испуњавало. Током рата је, на пример, немилице делио новац, многи од тих људи су га касније издали, њега је то разочарало, али га није учинило огорченим, већ је увек говорио да би опет све исто радио. Волео је да пише песме, у којима је давао израза својим најтананијим осећањима, а које су му у годинама болести, када је глас почео да га издаје, служиле и као средство комуникације. Свакоме кога је волео посветио је по једну песму.

Бокс му је однео око, гласне жице, руку је ломио двадесет и шест пута, здравље му је било уништено... али за њега је овај спорт увек остао непатворена љубав, којој је остао веран до смрти - истиче Жанет и додаје:

- Највише времена је проводио окружен својом, како је говорио, "бањалучком рајом", али није заборављао ни своју тренинг рутину, једино што ју је обављао слабијим интензитетом него док је био млађи. Сваког дана, до последње две године живота, тренинг му је почињао у пет сати по подне, ишао је у теретану, трчао на оближње брдо...

Толико је њему бокс ушао у крв да га није заборављао ни када га је болест потпуно сломила. Сећам се, пар дан пред смрт, мама и ја смо га посетиле у болници. Готово све време, тих последњих дана, био је у бесвесном стању, али тада се пробудио, тачно у пет сати и почео да имитира дисање као када се раде трбушњаци, а руком успорено да замахује као да удара у "крушку". Питала сам маму о чему се ради, а она ми је одговорила: "Сине, пет је сати, он је навикао да у то време тренира". Био је борац до последње секунде, никада се није предавао.

Био је и попут детета у души, а такве су му биле и доминантне особине:

- Осим емотивности, тврдоглавости и несебичности, као једну његову особину која је мени била упечатљива, издвојила бих искреност и спонтаност у речима и понашању. Није се либио да каже и покаже шта мисли, без обзира како је то било прихваћено, иако никад није био груб према другима. На пример, он је био заговорник здравог живота и мрзео је пушење, па је знало да се деси кад оде у кафић и види да неко пуши, да устане и узме и угаси човеку цигарету. Када говоримо о несебичности и бризи за друге, сећам се последње посете, ноћ пред његову смрт и немоћи коју сам осећала зато што не можемо да му помогнемо. Нисам могла да издржим, већ сам бризнула у плач, а он се тад пробудио и рекао: "Извини, сине, што те секирам".

ФОТО: Новости

Маријан Бенеш је био спортска легенда Југославије, али му деца нису била свесна његове славе, већ су у њему гледала само свог оца:

- Његовог статуса, достигнућа и популарности коју је уживао постала сам свесна тек када је о њему изашао документарни филм "Био једном један шампион". Кроз детињство смо одгајани као сва друга деца и ја сам се чудила реакцијама људи када им кажем да сам Бенешова ћерка. Од његових боксерских мечева, сећам се само оног последњег, у Бањалуци 1991. године. Мама је отишла с њим, а сестра и ја смо остале код куће и када се напокон јавио, питала сам само да ли има крви, а не да ли је победио или изгубио.

Стихови Бенешове песме "За љубав из њених очију" овако описују његову мотивацију за борбу у боксерском рингу: "Ринг окрвављен ко арена стара, два ратника у њему битку бију, он крвари због великих пара, а ја... за љубав из њених очију":

- Мој тата заиста се није борио због новца. Емотивцу и романтичару какав је био, бокс му је био начин да се приближи људима, да задобије њихову љубав и да га цене, то му је била највећа награда. Волео је људе и желео да му то буде узвраћено. У боксу је доживео и разочарања, али тај људски аспект, оно је што је све чинило вредним за њега. На крају, живео је онако како је желео.

ФОТО: Новости

Ратно време и распад Југославије од њега су начинили ничијег шампиона земље која више не постоји, остављеног на ветрометини националистичких страсти. Рођен у браку Хрвата из Војводине Јосипа и Српкиње Марије, за чију је националност сазнао тек после њене смрти, говорио је за себе да је и "Србин и Хрват и Муслиман". Како је често истицао: "У Загребу сам сматран четником, у Бањалуци усташом, а ја сам увек био партизан!" На Бенешовој сахрани, химна "Хеј Словени" интонирана је четрдесети пут у његову част:

- За њега је Југославија била све, остао јој је веран до последњега дана свог живота, а и нас је одгајао у том духу, да не делимо људе по вери и нацији. Највеће понижење и нешто што није могао да разуме, било му је то да се људи деле, кад уместо тога могу да живе у заједништву. Види се то и из писма које је написао почетком рата, које смо нашли после његове смрти, а у коме позива Југословене да чувају братство и јединство и да агресију замене стваралаштвом које ће обновити Југославију.

Бивша супруга највећи пријатељ

МАЈКА Марија му је говорила да ће бити срећан човек ако му у животу остане макар један од стотина пријатеља који су га окруживали на врхунцу каријере. Њихов број заиста се драстично смањио пред крај, али је остала неколицина најближих:

Foto Arhiva

- Највећи пријатељ била му је моја мајка Стана. Од ње се развео још 1994. године, али она га је неговала за све време болести, од њега се није раздвајала и на крају је и умро на њеним рукама.

У једном од интервјуа за "Вечерње новости", рекао је да су деца једини његов преостали идеал, пошто је све друге изгубио. И она су била поносна на њега, мада постоје и пропуштени тренуци за којим жале:

- Остали смо га жељни и то је оно што ме највише боли. Жалим за сваким тренутком који није доживео од своје смрти, а међу њима су и рођење двоје унука. Да би у боксу достигао висине, морао је много и да му да и то је све узимало данак у здрављу и времену проведеном са најближима. Тек са мојом децом проводио је више времена, син Андрија и даље пати за њим. Ипак, нико од нас се не љути на њега због тога, већ смо поносни, не само на спортска достигнућа већ и на то какав је био човек, још нисам доживела да неко каже нешто лоше на његов рачун. И када би се десило да неко нешто негативно напише, он ми је говорио: "Сине, да нема људи који нас не воле, не би било ни оних који нас воле".

Осим сећања, остали су и савети које је несебично делио:

- Тата је волео да преноси знање и да дели савете, не само о спорту већ и о животу уопште. Много му је значила епизода у боксерском клубу Феникс који је основао, а у коме је тренирао ромску децу, учио их не само боксу, већ и животним вредностима. Мени је делио савете што о тренирању, што о здравој исхрани, али највише је усађен онај главни: "Увек буди човек".

Време тече брзо као Врбас и забораву препушта и најупечатљивије личности. Наша саговорница истиче да се Бањалука једном од својих симбола још увек није одужила на начин што ће обезбедити да његово име настави да живи:

- Непосредно после смрти мога оца говорило се да ће једна од бањалучких улица понети његово име. Ове године је била актуелна прича да ће дворана "Борик" бити преименована у "Mаријан Бенеш". Међутим, све је (засад) остало на нивоу обећања и иницијатива. То ме жалости, зато што сматрам да наслеђе Маријана Бенеша не може да настави да живи ако се у сећању најмлађих генерација овог града не сачува његово име. Ако је неко, и ту не говорим само о свом оцу, иза себе оставио успехе и дела који могу да инспиришу младе и окрену их правим вредностима, онда такви људи заслужују да их отмемо од заборава. Не само због њих и из поштовања према њиховим достигнућима, већ и у корист оних који долазе.

Препоручујемо

Фудбал

0 0

МЕНИГ ПРЕДСТАВЉЕН У ХУМСКОЈ: „Знам да је Партизан велики клуб”

02. 09. 2021. у 14:20

Фудбал

0 0

МБАПЕ ШОКИРАО РЕАЛ: „Ако доведете Халанда, на мене не рачунајте”

02. 09. 2021. у 13:56

Фудбал

0 1

БАШ ГА "ХОЋЕ": Ван Дајк се повредио током утакмице са Норвешком, стиснуо зубе и одиграо до краја

02. 09. 2021. у 13:12

Тенис

0 1

НАЈВЕЋА СЕНЗАЦИЈА ЈУ-ЕС ОПЕНА ОПЕТ НА ТЕРЕНУ: После Чекината покушаће да скине скалп још једном Италијану

02. 09. 2021. у 12:56

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације