ЧЕКАЛА ГА ЈЕ СРБИЈА: Тужна лица и Декијев осмех на комеморацији у Скупштини града Београда

САЛА Скупштине града Београда, три недеље након што је кошаркашки свет занемео на вест да је у Солт Лејк Ситију стало велико срце Дејана Милојевића. Никад једна комеморација није имала такав контраст.

Foto: Tanjug/Jadranka Ilić

Тужна, суморна лица и сузне очи окупљених људи свих кошаркашких генерација и широк, топли дечачки осмех Декија на фотографијама. И да су хтели, тешко би нашли његову слику без осмеха.

У првом реду неутешна породица, којој је увек подређивао каријеру, и играчку и тренерску. Уз њу најближи пријатељи, говорници на скупу који нико није могао да замисли. Особе као што је Милојевић увек нам изгледају неуништиво, као да ништа на овом свету не може да их обори, али и никад не могу да заврше у подруму заборава.

- Имао сам част и задовољство да радимо заједно, иако никад нисмо играли заједно - прекинуо је нему тишину, са кнедлом у грлу, председник КСС Предраг Даниловић. - Моја каријера се завршавала, његова тек била у узлету. Иницирао сам његов долазак у Партизан, био је играч око кога градиш тим, право благо. Никад није био трула јабука у тиму. Сви су му веровали, без поговора, и играчи и тренери. Сви који су га макар мало познавали, одмах су га заволели. Има ли већег признања? Био сам сигуран да ће Дејан врло брзо водити репрезентацију на највећим такмичењима. Остаје нам да негујемо успомену на њега.

Његова Мега, један од клубова заувек обележених Декијевом посебношћу, већ је начинио корак ка томе преименовањем своје хале у Тренинг центар Дејан Милојевић. Миодраг Ражнатовић, менаџер, власник малог великог клуба и, пре свега Декијев пријатељ, каже да је најбољу одлуку у животу донео када га је наговорио да постане тренер.

- Био сам му менаџер као играчу, али сам осећао да има нешто због чега га желим поред себе. Натерао сам га да постане тренер и била је то најбоља одлука. Србија, Европа и свет су имали разне тренере, али не постоји неко ко је за тако кратко време оставио дубљи траг. Небројано је деце коју је учио кошарци, али и животу. Дао је све од себе и кошарка му то није заборавила. Доказ његове величине је начин на који су се великани опростили од Дејана, Евролига и НБА. То не може да утеши породицу. Био је јединствен и сигурно неће бити заборављен. Можемо да наставимо даље путем који је утабао. Ја као неко ко се никада не смеје и он који се увек смејао. Знам да ће проћи пуно времена док ми се на лице не врати искрен осмех. Захвалан сам ти на свему што си урадио за мене, за Мегу, за кошарку.

Говорима је претходио филм о играчкој и тренерској каријери Милојевића, његовим почецима када је са групом клинаца из Падињака дошао у Таш на први тренинг. Тих дана присетио се Милан Мића Радовановић, супарник на терену и другар из раних тинејџерских година.

- Много нас је, Деки је имао велико срце. Упознао сам га са 14 година, знао сам његове другаре из те генерације Таша. Било је тешко добити их, препознао сам његов понос, борбу, девизу “само напред без предаје”. Неколико година касније повезала нас је визија Мише Лакића да мали клуб постане велики. Невероватна кошаркашка породица. Упознао сам његове родитеље, он је упознао моје, волео сам све што је његово. Тај круг се стално повећавао. Нико га никад није заборавио. Другове из Падињака, генерације, свуда је стварао пријатељства. Човек са интегритетом, радио је и чврсто стајао на земљи, спроводио план. Са 18 ми је рекао да ће се оженити у 21. години, да ће играти у Партизану, да ће развити кошаркашку академију. Нажалост, то није остварио. Веровали смо да ће бити селектор. Увек ћемо те се сећати и бићеш део нас. Почивај у миру и нека ти је вечна слава.

Дејан Милојевић биће сахрањен у понедељак, 12. фебруара, на Бежанијском новом гробљу у Београду. Опело ће почети у 13 часова, сахрана пола сата касније.

- Симболика је што је сахрана на црвено слово, на Света три јерарха. Три свеца са различитим врлинама - рекао је у говору Декијев пријатељ Мића Радовановић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације