САМО СРБИЈА ОДОЛЕВА: Наша репрезентација остала једина у Европи која се не ослања на натурализоване играче

ЗОВУ све примамљивије натурализације илити тачније Американизације европских селекција последњи су подлегли и Литванци пошто су пре недељу дана обелоданили како ће убудуће део њиховог тима бити плејмејкер Жалгириса Кинан Еванс, иначе момак родом из Тексаса. Тај потез балтичке републике оставио је репрезентацију Србије као (засада) једину међу најквалитетнијим кошаркашким нацијама која је још остала ”чистокрвна”.

FOTO: FIBA.Basketball

Неколико месеци раније, Француски савез је потврдио наводе медија како је центар Филаделфије и један од најбољих играча НБА лиге Џоел Ембид добио држављанство и по свему судећи ће дебитовати за ”триколоре” на Олимпијским играма 2024. у Паризу. Много пре поменутог двојца, и то више пута на исти потез су се одлучивале Шпанија, Русија, Италија, Турска, Немачка и Грчка којима су новопридошлице донеле много у резултатском смислу.

Довољно је само видети пример са летошњег Европског првенства које је ”фурија” на изненађење многих освојила и то највише захваљујући Лоренцу Брауну. Амерички организатор игре је ”као гром из ведра неба” ушао у тим Серђа Скариоле, био дочекан са доста предрасуда и негодовања у јавности, да би фантастичним односом и игром према грбу, израстао у миљеника нације. Пре њега ту улогу су имали и Црногорац Никола Миротић као и Серж Ибака који је пореклом из Конга, док је Шпанија занимљиво са натурализацијом започела још давне 1971. године када је Вејн Брабендер обукао црвени дрес и за десет година са репрезентацијом са Пиринеја освојио једно сребро на континенталном шампионату 1973.

Profimedia

Европски круну је Русима донео чувени Џеј-Ар Холден, дугогодишња узданица московског ЦСКА која је специјалном одлуком председника Владимира Путина добила држављанство 2005, да би се две године касније са ”зборнајом” попела на кров Европе.

Најбољи на Старом континенту био је са Словенијом 2017. и играч мадридског Реала Ентони Рендолф, док је тренутни члан наших комшија центар Барселоне Мајк Тоби. Остале некадашње чланице велике Југославије такође нису много чекале на привођење странаца свом јату. Први су са том праксом кренули Црногорци који Американце на позицији плејмејкера мењају као чарапе. Све је почело са бившим асом Црвене звезде Омаром Куком, касније су ”ђетићи” редом постајали Тејлор Рочести, Тајриз Рајс, Дерик Нидам, Џастин Кобс да би тренутно Џона Раденбо из Валенсије и Кендрик Пери из Уникахе носили исту униформу.

Хрват је однедавно организатор игре берлинске Албе Џејлен Смит, док су пре њега стаж код ”коцкастих” имали Донте Дрејпер и Оливер Лафајет, некадашњи играч Партизана.

Бивши прослављени Партизановац, Бо Мекејлеб, прославио је македонску кошарку када је са националним тимом на ЕП 2011, приредио првокласну сензацију освајањем четвртог места. Међутим, оно што мало ко зна јесте да је Мекејлеб имао јаку жељу да представља Србију на међународној сцени пошто му је наша земља веома прирасла срцу, али тада челни људи из Сазонове 83 нису ни хтели да чују за то па је учесник фајнал-фора са Партизаном из 2010. године одлучио да прихвати позив Македонаца који су увидели његову одлучност да доживи репрезентативну искуство. Његове кораке нису успели да испрате Маркуз Криз, Ричард Хендрикс, Џордан Тиодор и Џејкоб Вајли који су са мањим успехом били репрезентативци Северне Македоније.

Највише трага у Босни и Херецовини је оставио Хенри Домеркант који се пуних шест година (од 2005. до 2011.) одазивао на позиве тамошњег Савеза, много мање од Зека Рајта, Алекса Ренфроа и Џона Робертсона.

FOTO: FIBA.Basketball

Од виђенијих кошаркашких сила, са увозом ”страног квалитета” не заостају ни Италија (Д’Антони, Фучка, Дајнер, Брукс, Бурнс, Филој), Немачка (Грин, Каман, Гавел, Вајлер-Баб), Турска (Диксон, Вилбекин, Ларкин), Грузија (Хикман, Мекфаден) и Грчка (Брамос, Дорси), као ни потпуни Лилипутанци попут Бугарске (До Бост), Јерменије (Крис Џоунс, Брајант Данстон), Албаније (Далас Мур) и Азербејџана (Џејси Керол).

Ипак, колико год у Србији и даље постоји одређена стигма по том питању, чини се да је само питање времена када ће и у наше јато слетети ”орао” страног ”перја”. То је између осталог неколико пута у последњих годину дана натукнуо селектор Светислав Пешић наглашавајући непријатну, али недвојбену истину.

- Ми имамо талента, али не као што је то некада било у бившој Југославији. Наши потенцијали су се смањили, а популарност кошарке се повећава из дана у дан. И она тражи врхунске резултате. Морамо да се окренемо свим потенцијалима које имамо, а рачунаћемо и на играче који су у међувремену добили српске пасоше – казао је Пешић пре неког времена истичући да је проблем што немамо нове домаће плејмејкере и демографске природе.

Председник КСС Предраг Даниловић није био тако прецизиран као Пешић, али такође није залупио врата на такву идеју додавши не тако давно да још није време за тако радикалан потез на који се пак већ одавно определила женска кошаркашка репрезентација ангажовањем прво Данијел Пејџ (2015-2016), а од 2021. и Ивон Андерсон (иначе обе са Србијом постале европске шампионке).

Као и Мекејлеб, тако је и капитен Партизана Кевин Пантер на почетку актуелне сезоне за ”Новости” јавно поручио да би волео да заигра за Србију, земљу са којом је за све ове године изградио посебан однос. Он је само један од мноштва бивших асова ”вечитих” који су у прошлости добијали српске папире како би несметано заобилазили процедура о ограниченом броју странаца и учествовали на Купу Радивоја Кораћа. Ипак, сваки до њих (Пантер, Пејџ, Џенкинс, Нелсон, Енис и покојни Оџо) тај пасош даље од тога није користио. Међутим, не би се требало чудити када би једног дана, ”странац” запевао ”Боже правде” пред почетак утакмице на неком великом такмичењу. Јер, до јуче је то било незамисливо и за Литванију, много кошаркашкију земљу од Србије, па опет, реалност казује другу причу.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације