Катар 2022

"ИЗВИНИТЕ, АЛИ ТАКО ЈЕ!" Преци оставили "орловима" невероватан рецепт за подвиг против Бразила!

Дарко Николић

24. 11. 2022. у 08:00

ДОЧЕКАСМО. Србија - Бразил. Светско првенство за нас тек данас "почиње". Катар 2022 памтиће се, сигурно, и по овом дуелу, вечерас у осам. А било би баш лепо да буде "Ко некад у осам". Али, не као у песми, већ као у нестварној причи. Правој. Истинитој. У којој Бразил није знао шта га је снашло када се намерио на наше у фудбалу.

ИЗВИНИТЕ, АЛИ ТАКО ЈЕ! Преци оставили орловима невероватан рецепт за подвиг против Бразила!

Пре осам година онај познати дебакл Бразила против Немачке, у виду 1:7 у полуфиналу Мундијала, многи су описали као највећи пораз чувене репрезентације у њеној историји. Историја, међутим, памти и један већи. Примили су Бразилци једном осам голова – и то у Београду. Ово је наша прича о томе.

Те 1934. Бразил је био учесник шампионата планете који се одржавао у Италији. Али, играло се по необичном систему, класичном „на испадање“, па како су већ у осмини финала Бразилци испали од Шпаније са 3:1, остало им је да пакују кофере из Мусолинијеве Италије, иако су важили за фаворите. Уместо у Јужну Америку, упутили су се – право у наш престони град. На једну репризу: ваљало је видети ко је стварно бољи, они или ми. Они – јачи него на првом Мундијалу 1930, а ми... Ми, по старом добром обичају, са Тиркетом и Мошом у тиму. Истина, мало другачијем тиму, него оном у чувеном Монтевидеу четири године раније.

Тих дана нашој репрезентацији није баш ишло на међународној сцени. Неуспеси су се ређали, па је у квалификационој групи од три тима, из које је само један ишао на Мундијал, заузето последње место због ремија са Швајцарском (2:2 у Београду) и кобног пораза у Букурешту, где су Румуни 16 минута пре краја голом дошли до победе од 2:1, који им ама баш ништа није значио јер су са три бода у Италију отишли Швајцарци.

Дешавала се тада и смена генерација у постави „орлова“ који су, неретко, излазили заједно „Код српског краља“. Наравно, када је о српском делу репрезентације реч. Али, било је у тој новој екипи и чланова из Хрватске. Врло важних шрафова у тиму, којих није било у Монтевидеу 1930. годнине због тадашњег бојкота југословенске селекције услед пресељавања седишта Савеза из Загреба у Београд.

Када је заказан пријатељски меч, за тај чувени 3. јун 1934, селектор Бошко Симоновић, чувени и свима толико драги „Дунстер“, одлучио је да стартну поставу чине и неки играчи који нису играли против Бразила на мундијалском дебију, и мундијалском чуду „орлова“ – победи од 2:1 четири године раније. Заправо, нови тим је тог чувеног дана истрчао на терен БСК-а у формацији 3-4-3 и изгледао је овако:

На голу је био тада 25-годишњи Загрепчанин Бартол Чулић, у одбрани је био његов вршњак из Ријеке Иван Белошевић, затим 21-годишњи Сплићанин Јозо Матошић коме је то био тек други репрезентативни наступ, те три године старији БСК-овац Иван Стевовић.

У везном реду је био „Лембика“, 21-годишњак из Осијека Густав Лехнер, годину дана млађи Светислав Глишовић из БСК-а, иначе потоњи тренер Црвене звезде, па нека нама позната имена – Милорад Арсенијевић „Балерина“, тада већ искусан, 28-годишњак, а и млада легенда, Александар Тирнанић „Тирке“, који је Бразилу дао гол на Мундијалу као 19-годишњак, а у родном Београду га дочекао чекајући свој 24. рођендан.

У нападу, уз 25-годишњег БАСК-овца Александра Томашевића, „Дунстер“ се определио за проверене снаге: још једног 25-годишњег играча, Ђорђа „Ђокицу“ Вујадиновића, и две године старијег му саиграча из БСК-а, легендарног Благоја „Мошу“ Марјановића.

На стадион Београдског Спортског Клуба дошло је тог 3. јуна 1934. чак 12.000 људи не би ли видело могу ли „орлови“ да размахну крила, а заправо, да виде колико су моћни ти Бразилци, за које се увелико писало да су неправедно испали са Мундијала недељу дана раније.

И, све је испрва било као у песми. Некој бразилској. Или, „бразилијанској“, можда је правилније рећи, јер се тада, у нашој тадашњој земљи, држава нашег тадашњег ривала званично називала „Бразилија“. Плесали су и бели и црни играчи у белим дресовима и плавим шортсевима гостујуће екипе, која је пред почетак меча оптрчала у кругу око центра и поздрављала домаћу публику.

А публика је била у шоку од онога што су Бразилци радили. По неколико пута су дриблали истог чувара, по неколико минута, без прекида, држали лопту у свом поседу, а имали су неколико шутева ка несигурном голману Чулићу а да нису ни сви гледаоци сели на своја места. „Ала црнац јури!“, добаци неко из публике након што су два тамнопута играча „Бразилије“ толико издриблала несрећног Стевовића коме је то био врло слаб дан, да је право чудо да нам мрежа није била напуњена до врха.

Предњачио је један од двојице најбољих играча Бразила, Волдемор, који је трипут могао да се упише у стрелце и пре осмог минута. Баш тада је лево крило тукло јако по лопти са десет метара, она се одбила од стативе, или дирека како се тада говорило, затим се одбила и о палог голмана Чулића, оставши да самује на пола метра од црте. Леонидас је, са њухом за гол, одмах притрчао и исписао 0:1 на семафору.

И, тада је почело да се дешава оно што је мало ко очекивао.

Наши, аутсајдери у овом дуелу, губећи од фаворита - нису одустајали од јединог рецепта за успех у таквим ситуацијама: веровали су да је немогуће, ипак, могуће.

Ма колико то немогуће деловало...

За своју лошу партију, Стевовић се искупио већ у првом наредном нападу наших: Глишовић је јако шутирао, голман је скочио за лоптом, али му је „Ива“ избио из руку и поравнао на 1:1. Када је Леонидас ухватио „маказице“ у 15. минуту, што је наишло на сјајну одбрану голмана Чулића, „Политика“ је у свом сутрашњем издању ту ситуацију описала речима једног гледаоца са трибина стадиона БСК-а.

„Фини су играчи! Ово вреди четири банке!“

Но, прича о цени улазница за историјску утакмицу није толико битна, колико она сама. А да ће бити посебна, баш због оне вере у немогуће, најавио је 23. минут: усред иницијативе Бразила, који су наставили да излуђују несрећног Стевовића, завршницу контре наших започео је Тирнанић: у паду је додао лопту Вујадиновићу, овај му вратио, па је уследио центаршут за Томашевића. Кад оно, на изненађење „Бразилијанаца“, нападач БАСК-а је пропустио „бубамару“ Глишовићу, а 20-годишњи клинац из БСК-а матирао голмана за 2:1.

Бразил је, међутим преузео потпуну контролу. „Лева полутка“ Леонидас је предриблао у 35. минуту скоро читав наш тим и, од стативе, сместио лопту у мрежу за 2:2, поставивши тако коначан резултат првог полувремена.

„Бољи су, брате, и треба да победе!“, довикну тада неко са трибина, а неко други „Ови црнци су право чудо Божје!“.

Бошко Симоновић је решио да нешто промени током предаха. Мора тако, јер се у "старе мехове ново вино не сипа". За нову идеју, била су потребна нова лица. Уместо индиспонираног Стевовића, у ватру је бацио 26-годишњег дефанзивца загребачког ХАШК-а Ивана Гајера, а уместо нападача Томашевића, који је тражио да буде замењен „јер у БСК-у није навикао да се враћа натраг“ (стварно), у игру је ушао Иван Петрак, тада 23-годишњи Загрепчанин, такође из ХАШК-а, али везни играч, који је обожавао да шпарта левом страном терена. И, како то обично бива, „Дунстер“ је направио прави посао иако је Петраку то био репрезентативни деби и иако су "орлови" заиграли са измењеном формацијом.

Истина, три минута по повратку из свлачионица бразилски центарфор Армандињо је донео предност својој екипи искористивши додавање са крила, но онда почиње плес „орлова“, као никада пре.

И као што нико никада потом није урадио Бразилу.

На крилима вере у чудо, само два минута после примљеног гола, Мошин слободан ударац је морао да буде поновљен због прераног излетања Леонидаса из живог зида, а „реприза“ је била савршена: лопта се од стативе зарила у мрежу, испаљена попут пројектила. И, ту је почео да се назире крај „Бразилијанаца“. Јер, свега три минута касије дебитант Петрак је био бржи од ривалског бека и, испруживши ногу баш када је он пожелео да избије лопту, послао је у гол за 4:3 и вођство које више није било угрожено.

Минут 62. донео је еуфорију на трибине стадиона БСК-а: Ђокица је пропустио лопту Тиркету, овај је предриблао неколико играча, ишао сам па изненадно додао лопту младом Глишовићу а овај, из пуног трка, закуцао за 5:3.

„Збунили се црнци!“, добаци један гледалац, еуфорично.

Тек потом су се збунили, јер нису знали шта их је снашло: до 50. минута су водили са 3:2, у 62. су губили 5:3, а онда су у периоду од 76. до 78. примили још два гола. Најпре је Тирке центирао тако добро да су гол могли да постигну и дебитант Петрак и Моша, а како је голман несигурно пробао да ухвати лопту, наш тандем га је грудима просто угурао у гол. Бугарски судија Никола Дошев погодак признао јер је у питању била борба за лопту, тада дозвољена и на такав начин.

Два минута касније, Тирке се, заслужено, уписао у стрелце: са ивице казненог затресао је мрежу за невероватних 7:3. Пет минута пре краја Матошић је на свом другом репрезентативном наступу скривио пенал који је Волдемар искористио, а неколико секунди пре краја Ђокица Вујадиновић проналази Мошу Марјановића који са 18 метара погађа мрежу за коначних и историјских 8:4.

„Зар је могуће да ваш тим није учествовао на Мундијалу?“, питао се збуњени а велики Леонидас.

„Не памтим овакав пораз. Чуди ме да је ваша екипа остала код куће, уместо да се бори у Италији“, додао је његов саиграч Волдемар.

Ни судија није био равнодушан.

„Ови Бразилијанци су прави врагови. Чуо сам за њих да играју одлично, али су ме изненадили својом игром у првом полувремену. То је било нешто колосално... А никада још нисам видео југословенску репрезентацију да игра тако добро као што је играла у другом полувремену. Био сам просто изненађен. То је била игра какву нисам видео одавно ни од најбољих европских репрезентација... Победа је апсолутно заслужена, ваша навала би се слободно могла назвати – митраљеско одељење“, рекао је судија Досев.

А најмлађи члан тог „митраљеског одељења“, 20-годишњи стрелац из редова БСК-а, Светислав Глишовић, уз осмех је, на банкету уприличеном после меча „Код српског краља“, осликао каква је атмосфера неопходна да би се нешто тимски урадило.

„Чуди ме да су наши победили Бразилијанце у Монтевидеу (на првом првнеству света) са тако малим резултатом (2:1). Уосталом, није то чудновато, играли су „старци“ (Занимљива изјава, јер... Голман Милован Јакшић је на мундијалском дебију имао 20 година, „Милутинац“ Милутин Ивковић 24, Драгослав Михајловић „Вампир“ 23, Љубиша „Лео“ Стефановић 20, Момчило Ђокић „Гусар“ 19, Бранислав Бане Секулић 23, Милорад „Балерина“ Арсенијевић 24, Тирке је тада имао такође само 19 година, Моша 22, а Ивица Бек 20, баш као и Ђокица Вујадиновић). „Да, играли су старци“, наставио је млади Глишовић, па уз смех додао „Подмлађен тим задовољава се само са осмицом. Најзад, хвалим Бога да смо разбили малер“.

А ми смо разбили предрасуду да је пораз Бразила од Немачке њихов најтежи у историји. Када је о коначној разлици реч – да, али када је о броју примљених голова реч – не. Истина, после тог чудесног јунског поподнева 1934. на стадиону БСК-а ми никада нисмо победили Бразил. Никада потом. Али, нико никада после тога није ни дао Бразилу осам комада.

Највише голова у некој међународној утакмици, Бразил(илијан)ци су примили у Београду. Против тима ког више нема. На стадиону ког више нема. У причи које не би ни било пред вама, да је нисмо извукли овако 88 година стару и сервирали вам је уз речи које је јуче изговорио Драган Стојковић Пикси, селектор "орлова", као одговор на питање једног бразилског новинара:

- Бразил? Бразил је у сада свом златном добу. Бразил има шансу да победи, али... има је и Србија. Не бојимо се никога у свету, чак ни Бразила. Извините, али тако је.

Зато, Бразилци... Не замерите ако Пиксијеви "орлови" полете ка подвигу.

Јесте, свет мисли да је то немогуће, али... попут сопствених фудбалских предака, они верују да је и немогуће - могуће.

Као што са њима заједно верује и цела Србија.

"Извините, али тако је", што би рекао наш селектор.

---

(Њега и "орлове" наставите да пратите на спортским страницама "Новости". На добром сте месту.)

БОНУС - НАЈАКТУЕЛНИЈИ ВИДЕО СНИМЦИ: