Фудбал

СЕЋАЊЕ: "ТАТА ТИКА" СА ТРИ КОНТИНЕНТА Тихомир Јелисавчић, фудбалер Партизана и ОФК Београда, успешан тренер у иностранству

Владимир Станковић

30. 01. 2021. у 21:01

ШПАНЦИ имају израз "тротомундо" који означава особу која је, што би се код нас рекло, грађанин света. Када је фудбал у питању, тај израз често иде уз Бору Милутиновића који заспи у једној држави а буди се у другој, али пре легендарног Боре који је тренирао седам различитих националних тимова, био је још један наш тренер који је траг оставио на три континента - Тихомир - Тика Јелисавчић.

СЕЋАЊЕ: ТАТА ТИКА СА ТРИ КОНТИНЕНТА Тихомир Јелисавчић, фудбалер Партизана и ОФК Београда, успешан тренер у иностранству

Помало заборављено име у нашем фудбалу, прокрстарио је светске меридијане као фудбалер и тренер, водио две селекције (Аустралија, Нигерија), примењивао необичне методе тренинга и вођења екипе, учествовао у квалификацијама за Светско првенство 1966, а двадесет година касније, током СП у Мексику, завршио је свој животни пут управо у земљи домаћину првенства.

Јелисавчић се родио у Ужицу 1929. године. Фудбал је почео да игра у локалној Слободи, али га је таленат одвео у Партизан, чији је члан био две сезоне, 1952/53. и 1953/54.

Као изузетан нападач, ипак се није наиграо у првом тиму, поред асова какви су били Бобек, Милош Милутиновић, Зебец, Првослав Михајловић, Валок, Херцег... Имао је далеко више наступа за други тим - 29 одиграних утакмица и 60 постигнутих голова! За "утеху" му је било да је припадао генерацији која је Црвену звезду у дербију "испрашила" са досад рекордних 7:1 (6. 12. 1953) и учествовао је у освајању националног купа 1954.

Онда је две сезоне провео на Карабурми, играјући стандардно за ОФК Београд, са којим је 1955. освојио Куп Југославије и био вицешампион Југославије, док се клуб још звао БСК.

Наредне две године играо је за Вардар из Скопља, а онда се вратио у Београд и четири сезоне бранио боје Обилића. Преселио се 1962. у Аустралију, где је последње две године као играч провео у Југалу, из Сиднеја, клубу наших исељеника.

Тамо, на "петом континенту", почео је тренерску каријеру, прво у Југалу, па у клубу Хакоа. Пошто је показао таленат за тренерски посао, добио је - и прихватио - понуду да буде селектор Аустралије. Циљ је био одлазак на Светско првенство 1966. у Енглеској. У баражу Аустралија је играла са Северном Корејом, али на неутралном терену у Пном Пену, главном граду Камбоџе, пошто две земље нису имале дипломатске односе. Играло се 21. и 24. новембра 1965, Кореја је била изразито боља и победила у обе утакмице - 6:1 и 3:1. Касније се причало да су репрезентативци Аустралије, због хране, добили дијареју и да су због тога били без снаге.

Следећа Тикина станица била је Нигерија. Постаје селектор, водио је А тим на 45 утакмица (24 победе, 12 ремија и само 9 пораза), а значајније од тога - са екипом састављеном од мало познатих играча освојио је треће место на Афричком купу нација, 1976. у Етиопији, а исти успех је поновио и две године касније, у Гани! Иако је пласман на Мундијал 1978. у Аргентини измакао "за длаку" (Алжир је био бољи у одлучујућем дуелу), Јелисавчић је био цењен и врло популаран. Зато су му захвални Нигеријци наденули надимак "Тата Тика" (Фадер Тико).

Средином осамдесетих живот га доводи у Мексико. Са нешто зарађених пара током фудбалског печалбарења, одлучио је да се настани у Канкуну, летовалишту на Карипском мору, које је тек почело озбиљније да се насељава и постаје туристички хит. Судбина је хтела да одложи пензионерске дане. Током лета случајно је седео поред градоначелника Канкуна. Реч по реч, паде понуда да Тика преузме локални клуб који је био у трећој лиги. Прихватио је и 22. јуна 1985. одржао први тренинг. Уз помоћ преводиоца рекао је играчима да ће тражити три ствари: рад, рад и рад. Додао је да ће он играче учити фудбалу а они њега шпанском језику.

Све је функционисало одлично, Тика је одмах увео тим у другу Б лигу. Екипа је играла веома офанзивно, дала је 95 голова, што је била најбоља позивница навијачима. Био је строг, играче је кажњавао трчањем кругова око игралишта, али резултати су му давали за право. Убрзо је добио понуде да води клубове у првој лиги, али је све одбио. У Канкуну су му се допали клима и људи са којима је радио.

За Тикин успех заинтересовао се Бора Милутиновић, селектор Мексика, домаћина Светског првенства 1986. А чињеница да је Јелисавчић у Партизану играо заједно са Бориним братом, Милошем Милутиновићем, учврстила је њихово пријатељство. Тих година двојица Југословена, односно Срба, били су врло популарни у Мексику.

Упознао сам Тику Јелисавчића током Мундијала у Мексику 1986. Дошао је у Сијудад Мексико, да поздрави малобројну групу наших новинара. Извео нас је на вечеру и позвао да по завршетку Мундијала будемо његови гости у Канкуну. Позив је био изазован и радо прихваћен. Ја нисам стигао до Канкуна због немогућности да заменим карту за Њујорк, на повратку кући.

Четворица колега са више среће око промене авио-карата су дан после финала одлетела за Канкун. Били су изненађени када на аеродрому нису видели Тику. Узеше такси до центра града у нади да ће се Тика однекуд појавити. Током вожње споменули су име тренера, на шта им је збуњени таксиста рекао:

- Тика мурио аyер...

Није требало знати шпански да се би се разумела страшна вест. Пријатељ који их је позвао у госте умро је дан раније! Таксиста их је оставио испред градске општине где су, као Тикини пријатељи, били примљени са највећим поштовањем. Обезбеђен им је хотел...
Успут су чули шта се десило. Тика је три кола пре краја регионалне лиге прихватио позив клуба Четумал да му помогне у борби за опстанак. Циљ је остварен, једном победом уз по један реми и пораз, Тика је испунио задатак. Финале Мундијала, између Аргентине и Немачке (3:2), гледао је на ТВ са председником клуба и по завршетку кренуо кући у Канкун. Сутрадан су му долазили пријатељи из Београда...

Погинуо је тог 29. јуна 1986. у саобраћајној несрећи на узвишици Пуерто авентурас. Симболично или не, живот фудбалског авантуристе Тихомира - Тике Јелисавчића завршен је на месту које у имену има реч "авантура". Тика је сахрањен уз највише почасти, уз новинаре из Београда које није дочекао, а на испраћај је дошао и његов пријатељ Бора Милутиновић.