РАДЕ БОГДАНОВИЋ: Србији је потребно 11 Гудеља

ОДИГРАЛИ су максимално ангажовано, показали карактер, биће боље у наредној утакмици, бодови значе због самопоуздања...

Фото З. Јовановић Мачак

Фразе које свакодневно читате у медијима како од тренера, тако и од већине фудбалских људи не само да нису део вокабулара некадашњег аса бројних европских и азијских клубова Радета Богдановића (50), него му је најблаже речено мука од њих. Идеалан саговорник за сваког ко пожели да чује или прочита што већина мисли, а не сме да каже, провео је два сата у посети нашој редакцији. А с обзиром на то шта је све рекао, утисак је да је било мало и пет...

- Мала смо држава, некако смо наслоњени једни на друге. Једни неће да се замерају јер су принуђени на сарадњу. Има ту хиљаду разлога, али ја лично мислим да је увек боље рећи оно што мислиш, јер људи увек с тобом знају на чему су. Мислим да би човек требало сваког јутра да се погледа у огледало, па му буде лакше кад не фолира сам себе. То је бар мој основни мото - објашњава Богдановић зашто не "зарезује" имена и функције.

Играчку каријеру започео је у сарајевском Жељезничару далеке 1988. као 18-годишњак против подгоричке Будућности.

- Успомене на тај период су претежно болови у куку, колену јер се тад тренирало на шљаци, оној црној, где после тренинга нисмо могли да се препознамо, јер нису то били данашњи услови што деца имају. То је била она црна, тешка шљака где је трактор улазио да би мало поравнао терен да би се могло тренирати.

Фудбалско одрастање обележили су асови из славне генерације клуба са "Грбавице", која је стигла до полуфинала Купа УЕФА.

- Дошли смо се са турнеје из Француске, а Никола Никић се тад вратио из Грчке. У Мурској Соботи у хотелу кажу ми ти си са Николом у соби. Уђем ја у собу и нађем га он лежи на поду дигао ноге на зид и чита Достојевског. Ау шта ме снађе... А следеће године претпоследња утакмица у шампионатау СФРЈ Напредак - Жељезничар. Играмо ми у Крушевцу и ако изгубимо са четири гола разлике испадамо. Прво полувреме 3:0 за Напредак. Уђемо ми у свлачионицу Симо Крунић говори: "Јој ја дошао из Друге лиге, сад ћу са Жељом поново да испаднем." Неко му говори није требало ни да долазиш. У једном тренутку Никола Никићкаже: "Шефе боли ме стомак убио ме пролив, јео сам јагоде у Хотелу 'Ливаде' ја не могу више" - и тренер изађе из свлачионице, остави нас. Кад је изашао успели смо да се стиснемо и остане 3:0, Напредак испадне из лиге.

Намештаљки је, каже, било у доба старе Југославије и то ни за кога није тајна.

- Ови данас штелују утакмице као чобани. Реално. Штелују утакмицу да сви знају. Ми оставимо Рад 1988. у лиги, воде 2:0, ми их пустили. Додуше, ја нисам знао за то, био сам клинац. То увек знају три, четири играча. Шутнем ја са 30 метара, она промени правац и дам гол за 2:1 у 85. кад ме леви бек Грбовић изуо из ципела. Ја лежим превијам се, а он стао изнад мене и каже ми: "Причај мало са својим играчима". Увек је у фудбалу било игре са политичког, регионалног, али је једина разлика што се овде штелује од првог кола.

Тренерски позив је по његовим речима "рак-рана".

- Највећи проблем српског фудбала је струка још од 1993, 1994. године. Ово што ми сад плаћамо је тај нерад, а ово сад што ми не радимо платићемо за 15 година још више. Лошем стању је мало допринела и УЕФА, а ми само продубили. Након што су тренерску школу преузели Милован Ђорић и та братија, имаш ситуацију да више немаш кадар.

"Прелаз" на међународни фудбал и искуства из бројних клубова у којима је играо (Поханг, Џеф јунајтед, Атлетико, Бреда, Вердер, Арминија и Ал Вахда) донео је и салве смеха када се Раде присетио сарадње у Мадриду са чувеним италијанским стручњаком.

- Већу будалу од Сакија ја нисам видео. Није то само моје мишљење, то мисле и Шпанци. Милан, репрезентација... Очекујеш сад неког великог стручњака. Видео сам га у парку када је пио таблете. Пуна шака таблета. Кажем Југовићу, овај Италијан, знаш колико пије таблета, има сигурно десет болести.

Фото З. Јовановић Мачак

Следи и "поентирање" из свлачионице...

- Човек закаже ујутро у седам сати анализу утакмице Италије против неког у Америци и узео штап, а Шпанци спавају док он прича, Кико посебно, само нас неколико странаца гледамо јер смо га се бојали. Он је само причао о чувеном бициклисти Пантанију, како је он издржљив, човек се пар година после тога убио. Кад се то десило, ја зовем Југовића и кажем Саки је следећи, само је њега хвалио. И даље не могу да схватим да је човек био у Милану. Са друге стране Радомир Антић је имао једну од најбољих припрема за утакмицу, он није снимао, он је сликао противника. Из његових анализа си о сваком ривалу могао све да знаш.

О клупском фудбалу у нашој земљи је тешко чути бар нешто позитивно од Богдановића.

- Наш највећи проблем је домаћи фудбал, лига. Репрезентација дође одигра три, четири, пет утакмица годишње. Ми се некако превише замарамо репрезентацијом, наравно да је врло битно да она одлази на велика првенства, ако ништа онда због финансија које се после користе за клубове, али реално наш фудбал и наша организација... Не знам да ли има горе организације у целој Европи. Наша држава има 7,5 милиона становника, имамо 20 клубова у Суперлиги, квалитет се разводнио на села.

Из богате каријере остала су само три меча за национални и то у моменту када се репрезентација налазила у Азији.

- Једини сам играч који је напустио летовање на Тајланду, вратио се у Токио, средио себи визу, отишао у Кореју и хотелску собу платио где је смештена репрезентација зато што организатор турнира ФС Кореје дао одређени број соба Савезу. Наши су повели неке "слепе путнике" и били су смештени у соби која је припадала мени.

Коментарисао је Раде и актуелну ситуацију међу "орловима" и недавну критику капитена Србије.

- Нагазио сам Коларова, јер сам сматрао да Србија не заслужује да јој тамо неки леви бек отказује утакмицу четири сата пред почетак меча. То ми је било баш некако огавно и према селектору, Савезу и према свим фудбалерима. Наш неодлазак на ЕП је показао да смо промашили са капитеном и да смо промашили са том променом. Нама је потребно 11 Гудеља у репрезентацији, неприметних ван терена, скромних, професионалних, технички обучених и да им срце куца за Србију. Немања није дете рођено у Србији, направио је каријеру у иностранству, не гурају га менаџери у селекцију.

Помиње бивши ас и одлазак младих у иностранство.

- Деца сад више нису гладна као што су некад била. Није то само фудбалски да сазриш, то је више ментално. Овај мали Филип Стевановић иде у Манчестер сити, замисли кад он дође само на онај паркинг, то су веома велике промене.

Додирне тачке са фудбалом наш саговорник и даље има само кроз коментарисање актуелних збивања у медијима.

- На крају каријере имао сам жељу да радим у фудбалу и био сам у ФК БАСК, тада сам се свега нагледао. Завршио сам Б и А лиценцу за тренера, али нисам у фудбалу. Понекад ме питају из Јужне Кореје да им пошаљем неког играча, ако се то може назвати неким менаџерством. Чекам приватизацију да се "дочепам" неког фудбалског клуба, а надам се да ће приватизација клубова бити много бити боља него приватизација фабрика. Хтео бих да узмем неког трећелигаша јер је ту рад са децом најбољи. Тренерски посао ме не занима, јер свој мир не бих дао за сва блага овога света, ја да отирач будем неком нећу - закључио је несвакидашњи и увек пожељни саговорник.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације