Фудбал

ВЛАДИМИР СТОЈКОВИЋ ЗА "НОВОСТИ": Дерби је уживање, као шетња Паризом

Милан Блажић

16. 10. 2020. у 08:00

ДЕЦЕНИЈА прође, а Владимир Стојковић и даље траје "на максимуму" у црно-белом дресу.

ВЛАДИМИР СТОЈКОВИЋ ЗА НОВОСТИ: Дерби је уживање, као шетња Паризом

У јулу је дописао још једну рецку, напунивши 37 година, од чега му је последњих десет (са четворогодишњом паузом у иностранству) донело оно што многи могу да виде само на филму.

СА САЛЕТОМ И ГЛАВОМ У ЗИД

НЕ крије Стојковић да је са осмехом на лицу дочекао повратак Станојевића на клупу Партизана.
- Ако неки тренер може да ме убеди да главом могу да разбијем зид то је Сале Станојевић, да ме увери да је то могуће. Пореде га са Николићем, али ја са Марком нисам радио. Мало сам тренирао са њим у репрезентативним паузама, знам да је велики партизановац.

Од тог 27. августа 2010. када је дошао на једногодишњу позајмицу у Партизан и учинио "грех" који се на другој страни Топчидерског брда нити прашта, нити заборавља, Стојковић је пред собом имао мисију која је деловала готово немогуће. Сада када је каријера реално ближа подвлачењу црте, него тражењу нових, "екстремних", изазова, Стојковић поносно констатује у разговору, за "Новости", да је могуће ставити знак једнакости између храбрости и исправности повучених потеза.

- Прође деценија, а као да је годину дана. После неколико месеци сам био толико добро примљен да сам осећао припадност Партизану. Три и по године у Партизану, па одлазак у печалбу, али сам све време осећао да сам део клуба, гледао сам утакмице, чуо се са Сашом Илићем док је екипа у карантину, док сам чекао окупљања за репрезентацију тренирао сам у "Земунелу". Као да нисам ни одлазио. Увек сам имао контакт са клубом.
На подршку једног дела Србије није више могао да рачуна од краја августа те 2010, док је за други морао озбиљно да се потруди.

- Свестан сам да ће оспоравања увек бити код неког дела јавности. Пробао сам приступом, примером, давањем да натерам људе да ме поштују. Ништа више. Ако не могу нешто друго да променим, макар да ме цене. Сматрам да сам и оне људе који ме не признају "купио" односом према клубу, давањем, жељом, хтењем. Сигуран сам да сам у њиховим очима заслужио поштовање, ако не и осећај припадности. Свестан сам да није могуће код сваког навијача зарадити да ме доживљавају као свог. Никад нисам имао намеру да било кога увредим или провоцирам. Само сам желео да се такмичим, да екипа победи. Разумем зашто сам у центру пажње.

Ситуација у вези са његовим доласком у Партизан никада није "легла" код навијача Црвене звезде и то је нешто са чиме је Стојковић временом научио да живи.

- Није легло. Не можемо да се лажемо да је легло и неће никад ни лећи. И ви то знате. Ако нешто кажем, испашће провокација. У принципу, било шта да урадим, нешто се прича. Као прашина да се диже. Схватиће као хвалисање ако кажем да се за добрим коњем прашина диже. Не постоји ништа што ћу рећи или урадити, а да остане непримећено. Што се мене тиче одавно сам се с тим изборио. Осећам припадност Партизану. Све зависи како сте карактерно васпитани, да ли сте у стању да понесете тежину грба, да ли можете то да издржите.

тамна страна другог мандата

ОСВАЈАО је Стојковић са Партизаном титуле у првом мандату, али у другом се још није радовао шампионском пехару.
- Био сам део генерације која је истински доминирала. Драго ми је на неки начин што сам сад у ситуацији да не доминирам. Осетио сам и ружнију страну. Најлакше је доћи до трона, најтеже на њему остати. Тај пут некад траје месецима, али задржати се горе је најтеже. У мом другом мандату играли смо двапут групну фазу Лиге Европе, једном презимили, освојили два купа, а нисмо узели титулу, што знамо да је веома тешко у овом тренутку.

Период аклиматизације на Партизан је прошао у тренуцима када је свлачионица била пуна момака који су фудбалски "проходали" у "Земунелу".

- Никада се нисам са њима поредио, нити имао намеру да сам већи "гробар" од њих. Није било потребе. Постојао је Саша Илић и то је то. Све остало су били момци који су ме заволели због односа, а то не може да се сакрије. Некада кроз шалу спомену прошлост, али суштински сам постао њихов. Чак ми је некад било непријатно. Најдраже ми је што сам био део до сржи гробарством заражене генерације: Сале, Раћа, Лола, Маре, Стефан, Илиев... И они ме прихвате. То је зато што сам био поштен.

Дерби је за све љубитеље фудбала нешто специјално, а посебно Стојковићу због пута којим се ређе иде, а који је он одабрао те 2010.

- Морате да дођете у стање да дерби посматрате као задовољство. Не као терет. Да уживате. Много играча који се баве фудбалом је талентом заслужило да буду актери дербија, а није имало срећу да стигне до главне позорнице. Ми који јесмо морамо да поштујемо ту привилегију. Утакмица је прелепа. Није исто ако се са партнерком шетате тунелом или Јелисејским пољима. Наравно да је лепше париском авенијом. Тако је и лепше се такмичити са Звездом, где вас гледа цела држава. Искрено не би ми досадило ни ако бисмо пет пута на припремама играли са Звездом.

ТИТУЛА ВРАЋА ЕНЕРГИЈУ

СВЕСТАН је Стојковић да је Партизану неопходна позитивна енергија на свим нивоима.
- Да би се енергија вратила потребна је титула, да се играју квалификације за Лигу шампиона да бих затворио круг. Ипак сам 2010. дошао на готово, кад се екипа већ пласирала у елитно такмичење, можда је ред да ја будем тај који ће бити део генерације која ће опет у Лигу шампиона. Кад понављате једно те исто, навијачи желе нешто ново. Ми смо тренутно у ситуацији да не можемо да донесемо то ново. Зато је приоритет титула.

На крају Стојковић открива да подвлачење црте под каријеру уопште није близу.

- Бранићу још дуго, сјајно се осећам. Поготово што стање задовољства све мења. Из незадовољства можеш да се повредиш, нешто те опомене да си несрећан. А из стања задовољства све иде лепо. Сад се осећам сјајно, бринем о свом телу, а томе је много допринела сарадња са Андрејом Милутиновићем која траје већ 16 година - закључио је Стојковић.

Запратите Новости спорт на Фејсбуку