НИКО од нас ниједног тренутка није ни помислио, а камоли слутио, да се Синиша овог пута неће изборити са болешћу. Веровали смо да ће, као и претходно, победити и наставити. Тим пре што је, рецимо, дан пред одлазак на промоцију Земанове књиге са сином шетао улицама и парком седам-осам километара. Мислили смо сви да иде набоље, као први пут. Међутим, осетио је погоршање. Отишао је у болницу... А онда се десио шок. Страшан шок. Неизрецив. Не могу да се помирим са чињеницом да се више нећу чути и видети с њим, као ни цела његова фамилија...
Sinišu ću pamtiti po jednoj replici koja nije najinteligentnije što je rekao neko od sportista, nego bilo ko na pipavu temu rasizma. Siniša se, za glavu niži i sigurno slabiji, na terenu posvađao sa Patrikom Vijerom. Razmenili su teške reči, Siniša na račun boje Vijerine kože, dok je Vijera nazvao Sinišu Ciganinom. Siniša je posle toga, otprilike, rekao: "Ja jesam Ciganin, ne ljutim se kad me neko tako nazove. A zašto se on ljuti kad ga zovem crncem?" Trebalo je se toga setiti, ne nastavljajući dalje uvrede a reći ipak svoje. Čovek je i to umeo. Umeo je i da se izvini kada pretera.
Коментари (1)