АДМИР СМАЈИЋ ЗА "НОВОСТИ": На свету не постоји дерби као што је вечити

Сале је одиграо највише дербија, Моца највише утакмица, Хасанагић постигао највише голова, али има један играч коме бројке никада нису биле приоритет, а оставио је сличан траг у срцима навијача Партизана.

Фото архива ВН

- Кад год је било тешко, "ајде, Смајо", то сам чуо од Љубе Радановића, Ројевића, Јешића... "Ајмо, Смајо, данас мора, данас је битно". Кад су мале утакмице, може било ко, кад дођу ове велике, "ајде, Смајо". И ја се нисам повлачио. Увек сам био најбољи на терену.

Стара добра времена. Фудбал се играо из страсти и за душу навијача.

- У Партизан и Звезду се долазило ради славе и афирмације, не ради новца. Увек сам се водио девизом - да би нешто добио, прво мораш да даш. Сада клинци углавном размишљају о томе шта ће да узму, не занима их чиме су допринели и да ли су све то заслужили. Ја сам поносан на своју каријеру, али сам још поноснији на своје три кћерке, које сам извео на прави пут. Поносан сам због њиховог начина размишљања, опхођења, понашања. Најстарија ради адвокатски испит, докторира спортско право. То су ствари које једног човека чине срећним и привилегованим. Има нешто важније од фудбала.

о Љубав између Смајића и Партизана почиње давне 1979. године.

- Играо сам у Раднику из Бијељине и нашао сам се одједном у ситуацији да бирам где ћу наставити каријеру. Стизале су понуде Динама, Сарајева, Жеље, али ја сам од малих ногу велики партизановац и нисам имао никакву дилему. Моја фамилија је одувек била југословенски оријентисана, деда ми је био носилац Партизанске споменице и сви смо од рођења одгајани у духу братства и јединства. Одабрао сам Партизан, поклонио му најлепши период свог живота и провео предивних девет година у Хумској. Борио сам се увек до последњег атома снаге, некад је то било довољно за победу, некад не... Али не постоји навијач црно-белих који може да каже да је Адмир Смајић у било ком тренутку било које утакмице штедео себе и играо испод својих могућности. То је чињеница која ме чини поносним и даје ми за право да себе сматрам једним од најборбенијих играча у историји Партизана.

о Пеђа Мијатовић је рекао да не постоји играч који се не сећа сваког детаља своје дебитантске утакмице у сениорском тиму.

- Мени је први наступ за Партизан био ревијалног карактера, играли смо против репрезентације Бугарске на стадиону ЈНА. Сећам се свега, имао сам непуних 17 година и то је био мој први долазак у главни град Југославије. Одиграо сам солидно, Мића Дуванчић је убрзо отишао са клупе и уступио место Томи Калоперовићу. Партизан је после оне две титуле освојене средином седамдесетих запао у велику кризу. Сви су причали о голу Бјековића у Љубљани у 90 и неком минуту... Звездаши у шали кажу да се та утакмица игра још увек. Углавном, титула је узета, две сезоне касније још једна и ја стижем у тренутку када је екипа већ била под теретом година... Моца, Сантрач, Иванча, Аца Трифуновић, Куновац, Козић... спремала се смена генерација, већ се причало о доласку Манцеа, прекоманди Чаве Димитријевића из јуниорског тима. Било је ту и млађих, попут Варге и Живковића. Фино сам се уклопио и врло брзо добио шансу.

Фото архива ВН

о После незваничне против Бугара, уследила је и прва званична утакмица у дресу Партизана.

- И није прошла како сам желео. Играли смо на "Пољуду", ја сам ушао у финишу меча, а Хајдук је славио са 4:0. Био сам још увек дете, на крају другог разреда средње школе и нисам имао право да потпишем професионални уговор. Упркос поразу, многи детаљи са утакмице у Сплиту остали су ми заувек у сећању и прате ме кроз цео живот. Сећам се своје усхићености уочи меча, обукао сам дрес Партизана и стајао пола сата испред огледала. За мене је то било испуњење дечачких снова. Због фудбала сам напустио школу и тек накнадно завршио два разреда средњег образовања. За разлику од Хајдука, Динамо је био моја редовна муштерија. Сви су знали, кад дођу "модри", то Смаја решава.

о Три шампионске титуле у време када су Звезда, Динамо и Хајдук господарили југословенским фудбалом имају већу тежину од већине оних које су освојене после распада Титове државе.

- Ми смо расли и развијали се у доба када је наша лига била једна од најјачих у Европи. Наша припадност клубу заснивала се на максими "за Партизан се не навија, Партизан се воли". И то није никаква флоскула, то је заиста тако. Верујте ми, човек мора да доживи бар једну утакмицу у црно-белом дресу да би знао о чему говорим. Ја сам један од ретких играча у историји Партизана који се може похвалити са три шампионска славља. Освајач сам олимпијске медаље, заслужни спортиста СФРЈ, добитник Новембарске награде Града Београда, али ништа ми није драже од чињенице да је мој допринос у походу на све три титуле био енорман. Како да заборавим антологијску утакмицу против Динама, директан дуел за прво место после исцрпљујуће трке прса у прса током целог првенства. Они на врхунцу моћи, бране титулу, Ћиро на клупи, страшна екипа: Млинарић, Крањчар, Зајец, Церин, Бора Цветковић. Ми седам дана у карантину на Авали, одвео нас Милош Милутиновић да нас склони од јавности.

Фото архива ВН

о Није то био овај савремени карантин?

- Лако је данас са телефонима и лаптоповима. Ми смо били затворени у четири зида. Притом, сазнајемо да се утакмица не игра на ЈНА, него на "Маракани". Било је 107.000 људи, од тога 106.990 навијача Партизана и десетак Динамових. Меч одлуке, ко победи, узима титулу. Ево, сада сам се најежио. Завршава се прво полувреме, 2:0 за Динамо. Мук. У главама масакр, хаос, то је страшно. Милош улази у свлачионицу и каже: "Вратите се на терен и радите шта хоћете, не интересује ме." Ми у оним катакомбама на Звездином стадиону, не знамо шта нас је снашло. Креће друго полувреме, смањујемо на 2:1 и пред крај Манце на мој центаршут постиже гол на другој стативи за 2:2. На трибинама лудница. Не бих да звучим нескромно, али сам то друго полувреме одиграо бриљантно. Прорадио је инат и ништа није могло да ме заустави. Навијачи су ме после утакмице носили на раменима до стадиона Партизана. Милош је пред свим играчима рекао: Адмир је тај који нам је донео титулу.

о Ловор из 1983. заузима посебно место у срцима навијача Партизана, тим пре што су наредне две титуле остале у сенци административних заврзлама и сентенци Суда удруженог рада.

- Срамота шта је Шајбер урадио. Нико ме не може убедити да су у питању били само спортски разлози, али да не отварамо Пандорину кутију. Ми смо у то време имали феноменалну екипу, једну од најјачих у Европи. На чело клуба је дошао Жарко Зечевић, човек са визијом и идејом. Особа која је ударила темеље савременог Партизана. Довео је Вокрија, Милка Ђуровског, Чапљића, Катанеца, он је лично измислио Катанеца, који у Динаму ништа није играо. Ми са Бјековићем на клупи освајамо две титуле и никада нећу прежалити што није освојена и трећа. Одговорно тврдим да су у сезони 1987/88. неке ствари унутар клуба учињене намерно да Партизан не прође први кроз циљ. Доведени су свесно неки људи који нису били способни да се боре за највеће домете. То је у фудбалу честа појава, као што имате играче који не знају да раде са великим тренерима, тако имате и тренере који нису кадри да сарађују са великим играчима. Не бих о именима, сви знају о коме причам. За Зечевића гарантујем да је свим срцем желео да се освоји и трећа титула.

о Када га питате за најдражи гол, бира онај који из бирократских разлога никада није признат у аналима југословенског фудбала.

- Тај против Жеље у последњем колу које је Шајбер поништио и наредио одигравање нових утакмица. Звезда је на Кошеву већ водила са 4:0 и да нисам дао гол, титула би завршила на "Маракани". Ја нисам био тип играча који је често улазио у шансе, али се дешавало да током првенства наместим преко 20 голова. Мени је било драже да се Манце упише у стрелце, исто тако Вокри, Ђелмаш... него ја да га дам. Ја сам имао неке друге обавезе у игри. Остављао сам срце на терену, затварао бекове и центархалфове, враћао се назад, понекад немате ни снаге да уђете у противнички шеснаестерац, јер сте морали да позавршавате многе ствари позади да би све било како треба. Да појасним нешто млађим генерацијама: ми смо код појединих тренера били толико физички исцрпљени на тренинзима да смо молили бога да почне утакмица како бисмо се одморили. Баш те сезоне када није освојена титула, екипа је била тотално уништена. Не сећам се више ни који смо завршили, други, трећи... потпуно свеједно ако ниси први. Бар сам ја тако размишљао током каријере.

о Престиж са Црвеном звездом често је био важнији и од саме титуле.

- Људи стално причају о дербију Реала и Барселоне, али они не живе у истом граду, не срећу се сваки дан на улици. Ривалитет Звезде и Партизана је нешто специфично, нема чак сличности ни са оним миланским дербијем, јер су Интер и Милан имали осцилације током своје историје. Звезда и Партизан нису. Сваке сезоне се боре за врх и њихов међусобни дуел је више од игре. Сећам се како је било у моје време, ако изгубимо од Звезде, наредних седам дана је пакао. Нема изласка у град, али не зато што се плашимо него нас је срамота. Срећом, нисам имао лош скор против вечитог ривала и често сам се радовао победи. Људи који нису доживели београдски дерби на било који начин, не могу да схвате шта то значи када изађете на терен, а 100.000 гледалаца грми са трибина. Ту нема избора, дај само да се добије та утакмице, па после шта буде, биће.

о Не постоји дерби који је изазвао више еуфорије и различитих емоција од сусрета Звезде и Партизана у 10. колу југословенског првенства у сезони 1986/87.

- Утакмици је претходио онај спектакуларни прелазни рок када је Милко прешао у Партизан, а Пикси дошао у Црвену звезду. Довели смо и Фадиља Вокрија, Срећка Катанеца, сви су нас од старта прогласили за главне фаворите у борби за титулу и имали смо велики притисак на почетку сезоне. Кренуло је катастрофално: код куће реми са Будућношћу и пораз од Динама на страни, пораз од Жељезничара, реми у Приштини. Долази дерби са Звездом и нама је бити или не бити. Знали смо да је то утакмица која ће дефинитвно преломити сезону. Или смо горе, или доле. Ту је Ненад Бјековић одиграо кључну улогу. Њему је две године рада са Милошем Милутиновићем много помогло у стицању искуства. Био је строг, али је у исто време имао осећај да играчима допусти слободу и да их стави у позицију да искажу сав свој потенцијал. Често се дешавало да нам дозволи да ми донесемо одлуку око неког битног детаља у припреми утакмице.

Фото архива ВН

о Партизан је у гротлу ЈНА нанео Звезди изузетно болан пораз, а себи отворио пут ка још једној титули шампиона Југославије.

- Пазите, то је било тек десето коло, али смо знали да нас после тог тријумфа нико више не може зауставити. Ја сам постигао водећи гол и верујте ми да и дан-данас памтим сваки детаљ те акције. Сећам се начина на који је лопта дошла до мене, бусена траве који ми се испречио ка голу Стојановића, сећам се Жарета Ђуровића који креће у клизећи старт, знао сам све о њему... да је борбен, да ће се залетети. Имао сам у глави дриблинг који ћу урадити, ево, сад ми је пред очима слика када сам замануо да шутнем, видим да је Дика кренуо да затвори Ђелмаша и Милка, није било дилеме, лева спољна, уз прву стативу, ту повратка нема, то су неке ствари које је речима тешко описати. Када је лопта ушла у мрежу, чинило ми се да могу да полетим. Тада није била пракса да играчи трче ка трибини, али мене ништа није спречило да одлетим на југ и да се препустим еуфорији наших најватренијих навијача. Љуба Радановић је дошао из војске и први је улетео у свлачионицу, почео да плаче, да нас грли. Бјековић је сијао од среће, никада га у животу нисам видео тако веселог. Шошкић такође, знали смо да се те вечери десило нешто заиста крупно, да смо сломили првенство и да нам нико ништа не може на путу ка титули.

о Звезду је још више заболео други гол на тој утакмици у режији доскорашњег љубимца севера, Милка Ђуровског.

- Милко је стигао у Партизан као осмо светско чудо. Знате како, доведен је најпопуларнији фудбалер Црвене звезде и све је морало да буде подређено њему. Одмах су му отворили кафић, купили стан. Он и ја смо у старту ушли у неки проблем. Партизан је увек имао шпицеве који су се кретали, отварали акције, тражили лопту у простор. Такви су били Манце, Варга, Живковић. Милко није био такав тип играча. Читава везна линија била је приморана да се прилагођава његовом стилу игре. Ја нисам волео нападаче који желе лопту у ноге. На сву срећу, брзо смо то решили и наставили даље. Мене је искључиво интересовало да Партизан добије утакмицу, све друго је било небитно. Милко није дозвољавао тренерима да га коригују, с тим што је понекад био у праву. Рецимо те 1988. године, када је Јусуфи седео на клупи и када смо заиста имали тим за врхунске домете. Милко је тада отишао у војску, у сваком случају, много добар играч.

о И после толико година, Смајићу и даље заискре очи када се помене Партизан и период проведен у црно-белом дресу.

- Људи су нас волели, било је много емоција. Чак су и Звездини навијачи имали поштовања према нама, било је ту скандирања и провокација, али никада псовки и вулгарних повика. Ја сам се дружио са Миланом Јанковићем, били смо изузетни пријатељи. Излазио сам у исте кафиће са кошаркашима Црвене звезде, није било никаквих проблема. Зато је та београдска средина увек била Југославија у малом. И због тога сам ја волео тај Партизан. Код нас је било места за једног Вокрија из Приштине, једног Чапљића из Сарајева, Омеровића из Тузле, Катанеца из Словеније, Бајовића и Радановића из Црне Горе, било нас је из свих крајева земље и због тога је тај Партизан имао душу. Верујте ми, никада нисам водио рачуна о томе ко је које вере и одакле је дошао. То у Партизану никада није било битно и зато сам поносан на тих девет година, колико сам провео у Хумској. И да нисам пружио онолико колико јесам, опет бих био поносан.

о Смаја припада категорији фудбалских витезова који љубав према свом клубу не мере количином мржње према оном супарничком.

- Мени је изузетно драго што је Црвена звезда освојила Куп шампиона, пре свега из разлога што веома ценим Драгана Џајића. Он ми је једном приликом рекао да му је највећа грешка у каријери што није успео да ме доведе у Црвену звезду. То ми је најбољи доказ да сам био велики играч. Открићу вам још једну тајну, читава прича о Звезди као прваку Европе кренула је управо од Адмира Смајића. А знате како? Ја сам 1990. године играо за Ксамакс у финалу Купа Швајцарске против Грасхоперса, Џаја ме је звао и замолио да му набавим видео-снимак утакмице. Питао ме је шта мислим о екипи Отмара Хицфелда, ја сам рекао да су веома опасни, да имају пар изврсних појединаца попут Бикела, Сутера, Еглија, и упозорио сам га да ће више проблема имати у Београду него у Цириху. Тако је и било. Не занима ме како ће неко протумачити чињеницу да је љубимац навијача Партизана помогао Звезди у анализи противника на путу ка титули првака Европе. Прича је 100 одсто истинита и ако не верујете, можете да проверите са Џајићем.

Смајићева генерације није имала среће у Купу Југославије. Испадали су од Галенике, ОФК Београда, Слободе, Радничког из Крагујевца, Искре из Бугојна, а у Европи од Видеотона, Нанта, Менхенгладбаха, Фљамуртарија...

- Једноставно, тако се поклапало. Не знам како другачије да објасним. Против Динама из Берлина у Купу шампиона изгубимо тамо 2:0, али се видело да смо боља екипа. У реваншу поведемо на време голом Преказија, нападамо, шанса за шансом, али лопта неће у мрежу. То је невероватно. Сећам се и оног белог голуба који је стајао на пречки, шта вреди. Против Видеотона као "индијанци" примимо четири гола за пола сата. На ЈНА опет све крене како треба, одемо на одмор са 2:0 и у наставку као да је неко зачарао мрежу мађарског гола. Када размишљам из ове перспективе, били смо сувише млади да се носимо са тим европским екипама. Зато ће двомеч са Квинс Парк Ренџерсом остати свима нама у најлепшем сећању. Нико од 60.000 људи на трибинама ниједног тренутка није сумњао да ћемо надокнадити четири гола заостатка из Лондона. Незаборавно, за сва времена.

Играо пола сата са сломљеном вилицом

Топлакови олимпијци су још у квалификацијама показали да ће у Лос Анђелесу далеко догурати. Памти се 5:1 против Италијана на "Кантриди" у режији Грачана, Стојковића, Панчева.

- Наше прво окупљање у хотелу "Хабакук" на Похорју, сећам се као да је било јуче. Топлак каже: "Момци, ако у Лос Анђелесу не освојимо медаљу, бацићу бомбу у авион." Много је сведока, слободно их питајте. И да разјаснимо једном засвагда, ту репрезентацију је водио Топлак, није Осим, да ту све буде чисто. Ја сам у то време био у врхунској форми. На Играма је све кренуло како треба, до утакмице са Ираком. Ту сам имао два оштра дуела, један са противничким играчем, други са Баљићем. Нисам ни био свестан да 30 минута играм са сломљеном вилицом. Кад се завршила утакмица, са несносним боловима летео сам из Анаполиса за Лос Анђелес. Тренер боксерске репрезентације се шокирао када је видео шта ми се десило, рекао је: "Шта чекаш, хитно на операцију." Али из Југославије стиже депеша да ни под којим условима не смем да се оперишем у Америци. И шта ћу, назад за Београд.

Није ни слутио да ће осећај разочарања наступити тек по завршетку Олимпијских игара.

- Све ми је било сломљено, извадили су ми два зуба и наредна четири месеца сам се хранио помоћу цевчица. Нико се из ФСЈ није сетио да ме позове и пита како се осећам, треба ли ми нешто. Годину дана сам се опорављао и пропустио шансу да се изборим за место у тиму током квалификација за СП у Мексику 1986. Тачно је, био сам разочаран, много разочаран. У сваком случају, поносан сам на ту бронзу из Лос Анђелеса. Америчке новине су писале о лудој дружини из Европе, сећам се наслова "Чувајте се 11 источних дивљака".

БОНУС ВИДЕО Новак Ђоковић пева "Пукни зоро" - снимак о коме прича Србија

Препоручујемо

Фудбал

0 1

ВРЕМЕПЛОВ: Један од највећих подвига у историји Партизана

24. 02. 2022. у 12:04

Фудбал

0 2

"ЗАБОРАВИТЕ НА ПРАГ": Мустафа Хасанагић посетио Хумску и присетио се подвига против Спарте из 1966. године

23. 02. 2022. у 09:13

Фудбал

0 0

СПАРТУ ОТПИСАЛИ И ЧЕШКИ МЕДИЈИ! Вукадин Вукадиновић: "Немају шта да траже у Београду"

23. 02. 2022. у 19:00

Фудбал

0 0

НЕМА ЧУВАЊА ЗА ДЕРБИ: Партизан вечерас дочекује Спарту у реваншу баража за осмину финала Лиге конференција

24. 02. 2022. у 09:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације