ДОБАР ЧОВЕК, СЈАЈАН ТРЕНЕР, ВРСТАН НОВИНАР: Душан Ђорђевић, тренер који је Звезди откинуо пет бодова, јединствена појава у српском фудбалу

ДУШАН Ђорђевић - наш пријатељ, ево, скоро три деценије, бивши колега и саиграч из шампионске екипе "Вечерњих новости" у Медија лиги 2008. године.

FOTO: Novosti

Племенит људски материјал, добродушан, чист и неискварен, попут витезова и јунака Сјенкјевичевих романа. Далеко од тога да је добар а наиван. Када затреба, оштар је и правичан, на фудбалском игралишту доминантан и бескомпромисан. Ако га ту испровицирате и наљутите, боље му се склоните с пута.

Сигурно је могао да буде врхунски спортски новинар, као његов отац Петар Ђорђевић Чане, доајен "Спорта", исто тако и бивши фудбалер. Међутим, Душан се није задржао у журналистици, јер су га терен и фудбал увек вукли снажно, као магнет. Рећи да је фудбалски фанатик, било би грубо. Наш Ђоле је искрени фудбалски занесењак, попут математичких генијалаца који посвећено и радознало прилазе сваком новом задатку и проблему. Као тренер је дуго и истрајно ишао корак по корак, од омладинаца, најнижих лига, успут се едуковао, завршио све Про лиценце...

Борио се, сазрео и пробио до наше најјаче Суперлиге. Па, ако се још питате ко је тај лепо васпитани, културни и скромни тренер, који је прво са успехом водио Чукарички, а сада је са Радником из Сурдулице задао тешке муке Црвеној звезди, покушаћемо да га до детаља представимо. Са највећим задовољством, као што се сви ми који га познајемо од срца радујемо што је на правом путу да се у својој вољеној професији покаже и докаже у најлепшем светлу, оствари своје снове.

У тек завршеној јесењој сезони, Ђорђевић је највише упамћен јер је са Радником направио две везане супер сензације против Црвене звезде - у Сурдулици победа (2:1), а на "Маракани" реми (1:1). Када је пре неколико дана свратио у своје "Новости, пријатељи партизановци су га изгрлили, истапшали и срдачно му честитали, поготово што знају да је Дуле - звездаш!

- Понекад прочитам шта пише на друштвеним мрежама, бацим поглед на коментаре и кад побеђујемо и кад изгубимо. И негде сам баш видео оптужбу: "Ево га овај Душан Ђорђевић, гробарчина једна. Сада сам професионалац, не могу да кажем да сам фанатик, поготово у овим годинама. Као клинац сигурно сам био велики Звездин навијач. Одрастао сам гледајући Звезду, а Пижона и Дулета Савића сам доживљавао као божанства. Имао сам срећу да су ме и тренирали једно време у младом тиму црвено-белих. Међутим, и раније сам, а посебно сада као тренер, у Европи навијао исто и за Звезду и Партизан, као и за све остале наше клубове - искрено каже Ђорђевић у разговору за "Новости".

Црно-бели ће на пролеће гостовати у Сурдулици, тренер Радника им већ сада поручује да им неће бити лако.

- Нисам претио никоме ни раније, једноставно тако схватам и доживљавам спорт. Уколико останем у Сурдулици, ја ћу против Партизана наместити екипу да се лавовски бори, па ако је против Звезде дала максимум, да то буде још више против Партизана. То је спортски, код нас у Србији највећи је изазов играти против наших фудбалских великана, нема никакве дилеме да ћемо и у утакмици са црно-белима жарко желети да победимо.

Бомбастични наслови у стилу "Новинар победио Звезду" нису му пријали.

- То је било потцењивачки према нашем најтрофејнијем клубу. Нисам бахат нити еуфоричан, само сам реално рекао да је та победа била чудо, јер је тешко савладати Звезду или Партизан у Србији. Још је пред меч са црвено-белима Радник био баш у проблемима са повредама. Али, десило се тада да су играчи имали огроман мотив, дали су што могу и што не могу. Сутрадан ме је звало бар десет новинара, из разних медија и портала. Моје васпитање је такво да нисам никога одбио, само што сам свима на почетку разговора рекао да нећу ништа да у тексту буде грубо, да не испадне да сам рекао нешто ружно или безобразно, јер неки медији а и људи знају често у таквим ситуацијама да пређу границу укуса.

А онда, када се најмање очекивало, Радник је био кобан за актуелног шампиона и на његовој "Маракани".

- Звезда нас је дочекала после Браге, на Станковићевој стотој утакмици. Све је наговештавало да ће нас убедљиво победити, домаћин је припремао славље, а ми смо били на менију. Рекао сам играчима, хајде да бар изгледамо добро, да пружимо жесток отпор, да се свидимо људима. Овде на "Маракани" су губиле најбоље екипе на свету, гледао сам како су падали Реал, Бајерн... Није срамота да се изгуби, али јесте ако будемо килави и не дамо максимум. Да покажемо на шта можемо да личимо. Наравно, била нам је потребна и доза среће, јер да је Звезда дала други гол, утакмица би отишла у другом правцу.

Испоставило се да је овај реми направио огромне проблеме Звезди.

- Не ликујем, нити ми је пријатно када читам да је Радник изазвао потрес у Звездиној свлачионици, да је можда било и неких сукоба. То је и нормално да у тако великом клубу после неуспеха уђе нервоза, јер је сваки изгубљени бод велики и свака година без врхунских резултата лоша. Изузетно ценим голмана Милана Борјана, последњих година је икона Звезде, а шта тек да кажем за Дејана Станковића, кога сам гледао уживо против Кајзерслаутерна и дивио се његовој врхунској каријери. Радник се само спортски борио, као што ће се увек борити.

Овакав витешки став Душан је стекао у породици, васпитањем у најчистијем спортском духу. Родитељи су му били врхунски спортисти, мајка Милица је била рукометашица, а отац Петар Чане, као и он сам, и фудбалер и новинар.

- Као играч, мој отац је био везан за ОФК Београд, а после тога цео радни век за лист "Спорт. Са "романтичарима" је освојио два Купа Југославије, а са репрезентацијом златну медаљу на Универзијади у Дортмунду. Њему је Моша Марјановић био тренер у омладинцима, па га је пребацио са још неколико талентованих играча у први тим у коме су тада били Тома Калоперовић, Лазар Тасић... 

FOTO: Novosti

- О чувеном Моши је увек причао као о великом човеку и тренеру. Има та једна заједничка слика после освајања Купа 1955, како играчи Мошу носе на раменима, са дивљењем га гледају. Ех, када би и мене барем мало моји тако гледали.

Чане Ђорђевић је због повреде у 26. престао са фудбалом, завршио је Филолошки факултет и убрзо се запослио као новинар у "Спорту.

- Извештавао је са четири Светска првенства у фудбалу, на једном је упознао Пелеа, што је и мени импоновало, па сам могао да се хвалим другарима. Наш кућни пријатељ је био Миљан Миљанић, као и бројни познати људи из света спорта. Многи од њих нису ни знали да и ја играм фудбал. Апсолутно је било такво кућно васпитање и време да је било просто незамисливо да те неко гура, протежира. Родитељи су ме пустили да се сам определим и борим. Са 12 година са другарима сам отишао у "22. децембар", после тога пробао сам омладинску школу Радничког са Новог Београда. Тамо је тренер био Тика Марковић, легенда клуба и велики Чанетов ривал на терену. После годину дана питао ме је што му нисам рекао чији сам син, а онда се насмејао када сам му одговорио:

- Мислите ли чика Тико да бих ја био бољи фудбалер да сам вам рекао ко ми је отац.

- Када сам напунио 21 годину играо сам у Обилићу, тадашњем трећелигашу кога је моја генерација увела у виши ранг. У то време се појавио оглас у "Новостима" за хонорарне сараднике. Ћале ми је рекао - добро је да није "Спорт", можеш да видиш да ли те то занима. Задао ми је и да напишем неки текстић, вест, па када је прочитао, само је рекао "добро иди, научиће те тамо". Обожавао сам спорт и фудбал, раније смо све гледали од скијања, рукомета, одбојке... Хтео сам да пробам. У спортској рубрици "Новости" уредник је био Војмир Јовшић Јовша, примио ме је и тако сам постао хонорарац. Више пута сам се тада, као и сви почетници враћао са текстом у канти.

У животу младог фудбалера и новинара укрстила се једна анегдота.

- Када сам се мало извештио у новинарству, једно шест, седам месеци сам пратио фудбалски клуб Партизан. Нешто касније сам добио позив тренера Бошка Антића да дођем код њега да играм за Раднички из Ниша. Понуду сам прихватио са задовољством и због тога решио да паузирам са послом у "Новостима". Врло брзо Раднички је играо на ЈНА и наместио сам гол у другом полувремену. Изгубили смо са 4:1, црно-бели су тада имали сјајну генерацију са Нађом, Кежманом, Тробоком, а предводио их је тренер Љубиша Тумбаковић. Били су баш добри.

По повратку из Ниша, журналистика је добила предност.

- После бомбардовања 1999. знао сам да ће тешко бити нешто од озбиљније фудбалске каријере, прихватио сам позиве мањих клубова. "Новости" су покренуле лист "Тип", а ја сам као новинар добио стално запослење. У каријери сам играо за Дорћол, Обилић, Земун, БАСК, Чукарички, Звездару, Раднички Ниш, Рудар Костолац, мало је фалило да се опробам и у Кини. Пред крај се десио се Милутинац, дали су ми да водим тим и будем тренер-играч. У пет кола остарили смо пет победа и ту се пробудила искра. Пласирали смо се у виши ранг, људи око мене су почели да причају: "теби ово иде, лежи ти". Прешао сам у ИМТ где сам такође био играч тренер, па сам водио кадете и упоредо завршавао лиценцу са лиценцом, Ц, Б, па А... Био сам и у Графичару, ИМТ, ишао у Вранић и Змај, касније у Бежанију и Сурчин.

Ништа није тешко када се нешто ради са великим ентузијазмом и пожртвовањем.

- Имао сам исти изазов и када сам био у петој лиги, долазио сам као и сада први на терен, да припремим тренинг. На фудбал сам увек гледао као на једну много озбиљну љубав када је у питању посао. Пошто немам залеђину, знао сам да морам да будем један од најбољих или најбољи, да бих ишао даље и напредовао. Дешавало ми се кад сам тренирао омладинце Локомотиве из Макиша да одем на тренинг рано, па на посао, па опет на тренинг и увече, када би се завршавао број да још једном дођем у "Тип". Срећа је била што су колеге имале разумевања, а и посао је био такав да можеш да завршиш свој део, а да ниси стално присутан.

У Суперлигу је ушао добро поткован, прво као помоћни тренер Александру Веселиновићу.

- Веселиновић и ја се знамо из школе, позвао ме ја када је преузео Војводину, после тога и Чукарички. Када је отишао у Емирате пет месеци, био сам спреман да преузмем Чуку. Ушао на мала врата, на мишју рупу, било ми је битније како ћу да изађем. Поносан сам на тај период. Нисам изашао кроз тријумфалну капију, али сам остварио неке историјске успехе. Први пут смо играли треће коло европских квалификација, други је пут освојено треће место, освојен највећи број бодова, победа у сезони, постигнут највећи број голова. Када је дошло до разлаза, био сам свестан да ће ме звати неко ко је у проблему. Јавили се људи из Радника, били су упорни, коректни. Бројне повреде су нас десетковале. У клубу су били расположени да помогну, играчи су жељни рада и напредовања тако да смо кренули корак по корак. Негде смо се мало померили, Радник је добио неку физиономију, спремићемо се да на пролеће будемо много бољи.

Стаменковић "виси" за Партизан

СТРЕЛАЦ изједначујућег гола против Звезде Богдан Стаменковић замерио се тренеру Ђорђевићу због изјаве после утакмице да је партизановац и да се нада да ће његов погодак донети титулу Партизану.
- Не свиђа ми се то што је рекао, он је професионалац и требало би против сваког ривала да игра исто. Све је испало мало клиначки, понела га емоција. Искрено, после те изјаве, ако будем и даље тренер Радника и он буде ту, вероватно на њега нећу рачунати против Партизана - оштар је Ђорђевић.

Поверење кључ успеха

ЂОРЂЕВИЋ има јасну фудбалску филозофију и визију.
- Уживам док радим и драго ми је што могу да у овој професији спајам љубав и инспирацију. Волим да моје екипе изгледају агресивно, да ако могу, не дам противнику много, да га притиснем, можда и са мало ризика. Увек сам се трудио да каријеру градим поштеним радом, поштеним односима. Потпуно сам искрен и директан и на томе заснивам однос са играчима. И кад је лепо и кад је ружно, обраћам се свима директно у очи, овим или оним тоном. Поверење је кључ успеха. Чини ми се, кад се добро упознам са екипом и када то препознају, да то играчи знају изузетно да цене. Да нема скривалица, нема лажи и да све те замерке или похвале су усмерене ка напретку и ка успеху.

У копачкама код баке

ДОБРО се Душан сећа најдражег поклона из детињства.
- Сећам се мојих првих копачки, донео ми их је отац из Немачке 1974. када је извештавао са Мундијала. Имао сам четири године и био сам пресрећан, јер такве у Београду нису могле да се купе. Нисам их скидао, носио сам их и у фармеркама. Баба је живела на Славији, а ја сам клопарао по граду када смо ишли да је посетимо. Касније сам обавезно са копачкама и лоптом гледао Звездине утакмице.

Препоручујемо

Фудбал

0 1

СВЕ ПОЧЕЛО ОД ДЕДА МИТРА: Из породице Лукић, бившег асa југословенских терена, на сцену ступају четворица нових асова

23. 12. 2021. у 09:50

Фудбал

0 0

МИЛАН ЛАКО ПРОТИВ ЕМПОЛИЈА: "Росонери" наставили трку за титулу, Специја изненадила Наполи

22. 12. 2021. у 23:06

Фудбал

0 0

У ПРОЛЕТЕРУ ЉУТИ НА СУПЕРЛИГУ: "Техничка грешка није разлог да Пивић одузима бодове"

22. 12. 2021. у 19:59

Фудбал

0 0

ПРОДАШ ХАЛАНДА, ДОПЛАТИШ ЗА ВЛАХОВИЋА: Немци имају бизнис план и идеју како да доведу Србина!

22. 12. 2021. у 13:10

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације