НАЈВЕЋА РОМСКА ФУДБАЛСКА ЗВЕЗДА: Повео сам у Бразил целу породицу, сада се кајем што нисам издржао

Дејан РИСТИЋ Јелена СТОЈКОВИЋ

04. 11. 2021. у 12:00

НА КОЈУ год тему започнете разговор са Дејаном Османовићем Калејом, нашом највећом ромском фудбалском звездом, увек ће се разговор свести на само једну - фудбал.

НАЈВЕЋА РОМСКА ФУДБАЛСКА ЗВЕЗДА: Повео сам у Бразил целу породицу, сада се кајем што нисам издржао

Фото: Приватн архива

А сама прича о њему је прича о љубави према фудбалу, који је његов живот и који му је донео све у животу.

Дејанова прича је попут филмских прича о таленту, о каријери која је започела на блатњавим игралишта врањског насеља Панађуриште и наставила се на елитним светским травнатим теписима. Винуо се Калеја од трња до звезда и тамо горе, на фудбалском небу, није успео да дотакне само једну - ону срећну звезду која одабране води сигурним путевима успеха до краја каријере. Ипак, он се не жали, бавио се читавог живота, и још се бави, једином ствари коју неизмерно воли и којој се предаје без остатка - фудбалом.

- Фудбал је моја храна, мој ваздух, мој начин живота, моја страст од које нећу одустати, јер ми је у венама - каже Дејан.

А другог пута за њега као да није ни било. Рођен је у фудбалској породици, отац Драги Османовић је био капитен, а касније и председник врањског Радничког, чије кормило сада, неколико деценија касније, држи Дејан. И брат Горан је играо фудбал, игру коју Османовићи носе у генима. Даровити Калеја је каријеру почео са 10 година у ондашњем клубу МИВ, који је основао некадашњи гигант тада врло јаке врањске привреде, "Метална индустрија Врање". Да би имао право да се региструје и такмичи, према ондашњим правилима, морао је да има 11 година, али нестрпљиви Калеја није могао да чека.

РОЂЕНДАН У СТРИПТИЗ БАРУ

Османовић нерадо прича о "ванфудбалским активностима" и приватном животу. Али, ипак издваја сећање на 25. рођендан који је прославио на припремама Хајдука.

- Били смо у Будви, десило се да ми је био рођендан, па сам другаре повео да прославимо у стриптиз бару. Цео тим, све. Није то баш било по прописима, али смо се одлично провели - каже са смешком Дејан.

- Узео сам извод из матичне књиге рођених и преправио годину рођења са 1973. на 1972. Јесам, фалсификовао сам, није ме било брига, све бих ја урадио за фудбал - каже са осмехом на лицу.

Након четири године Дејану се остварује сан свих врањских дечака - да понесу жути дрес Динама. У првом тиму је дебитовао са петнаест и по година и остао до 1996. године. Ту је, каже, научио највише, прекалио се као играч и ту му је остало срце.

Фото: Приватн архива

 

- Динамо је моја љубав за цео живот. Учио сам од легенди какве су тренери Миша Поповић, Дуле Локна, Цомбур, Моша Секира и играчи голман Анђелковић, Мита Кљача, Паланза... У жутом дресу сам стекао искуство, постао играч и голгетер, дао близу 400 голова - истиче поносно Османовић.

У Хајдук из Куле отишао је, каже, као анонимус, на десетодневну пробу. Повели су га на припремни турнир у Мађарску, где је на три утакмице дао три гола. Одмах су му понудили уговор за полусезону за тада великих 5.000 марака.

НАЛЕТЕО СЕ ЗА ЦЕО ЖИВОТ

Фудбалски темпо за професионалце у Бразилу изузетно је напоран. Играју се по две утакмице недељно, а земља је велика, пространство огромно.

- На готово сваку утакмицу смо ишли авионом, тако да сам за кратко време укњижио двеста летова, налетео сам се за цео живот - каже Калеја.

- Цифре су од тада само расле, добијао сам премију од 1.000 марака по голу, као ретко који играч. Имали смо јаког спонзора "Родић МБ", једног од најјачих у тадашњој лиги, а ја сам био међу најплаћенијим играчима. То је било феноменално време, ја млад, пун пара у Кули, где сам стекао бројне пријатеље са којима сам и дан-данас у контакту. Тамо ме још памте и цене и у то име је недавно Хајдук дошао у Врање на пријатељску утакмицу са мојим Радничким - поносно прича Калеја.

Преломне 1999. године, Османовић је достигао врхунац каријере, поставши најбољи стрелац Прве лиге СР Југославије са 16 голова, када је првенство прекинуто због НАТО бомбардовања. Тражили су га из шпанске Екстрамадуре и он је пристао, мада се данас каје због тога.

Фото: Приватн архива

 

- Било би много боље да сам још мало сачекао, али на наговор људи из Хајдука сам отишао. Стартовао сам након почетка првенства у већ уиграној екипи, нисам био довољно спреман и нисам пружио оно што је требало, па сам се, након шест месеци, вратио у Кулу. Тада сам за Хајдук постигао и највише погодака, 25 голова у 24 утакмице и завршио на другом месту листе стрелаца Прве лиге - сећа се Дејан.

У покушају остварења интернационалне каријере Османовић је 2001. године провео двадесетак дана у Јужној Кореји. Задовољан је био он, задовољан је био и клуб за који је требало да игра, али до трансфера није дошло. Сатисфакцију је доживео позивом за репрезентацију, са којом је учествовао на Кирин купу у Индији, који је наша селекција освојила.

- У то време је било доста добрих шпицева, тешко је било изборити место поред једног Дарка Ковачевића или Саве Милошевића, који су били у топ-форми, тако да нисам имао прилике да се искажем у репрезентативном дресу - искрен је Османовић.

Онда је стигао позив из Бразила, од прволигаша Виторија Баија, где га је чекало право каљење и много изазова у наредних годину дана. Требало му је неколико месеци да се адаптира, најпре као странац у другој држави, а онда и као играч да би прорадила "гол-машина". Доживео је славу, љубав оданих бразилских навијача, свакодневно сликање за новине и ТВ, препознавање на улици.

ДЕЦА БРЖЕ "ПРОГОВОРИЛА"

На одлуку да напусти Бразил, каже Калеја, нису утицали чланови његове породице.

- Њима је било добро, услови феноменални, луксуз, ресторани, базени... Деца су ишла у школу, стекла другаре и проговорила су португалски брже од мене. Лакше су се адаптирали клинци него ја.

- Услови су били фантастични, плата 20.000 долара, вила за становање, базен, теретана... На све стране навијачи, аутограми, сликање. Фудбалер је у Бразилу бог. Тамо сви играју фудбал, свака фавела има свој стадион. Ушао сам у своју игру и прорадио као голгетер. Постигао сам пет голова у првој сезони - сећа се Дејан.

Ипак, притисак је био превелики и донео је одлуку да одустане, раскинувши уговор на своју штету.

- Темпо је био паклен. Играло се паралелно државно и регионално првенство, много утакмица у ногама, а између непрекидни тренинзи, од 8 ујутро до 8 увече. Бразилци су познати као фудбалски уметници, многи су и мене сматрали таквим, па је било очекивано да се уклопим. Ипак, стварност је другачија. Тамо влада изузетно велики професионализам и огромна конкуренција. Услови су одлични, али је и притисак на играче огроман. А још стотине клинаца се бори за твоје место. Ја сам тамо повео целу породицу, ћалета, кеву, жену и двоје деце, али и поред тога нисам издржао. Најтеже од свега пала ми је клима, те несносне врућине. Сада се кајем, да ми је ова памет била, другачије бих поступио, али шта је ту је - са сетом се присећа Османовић.

Фото: Приватн архива

 

Након раскида уговора, Калеја остаје препуштен сам себи, јер је остао без клуба и без агенције. Покушао је да нађе нови ангажман, али без успеха.

- Вуку те за рукав разни менаџери, обећавају, а онда за тебе траже неке огромне паре које нико неће да плати, па на крају не буде ништа. Тада ми срећа није била наклоњена, а у фудбалу није све у таленту, треба имати и мало среће - закључује Калеја.

На крају се вратио у Србију и наставио каријеру у домаћем првенству. Играо је поново за Хајдук, па за Будућност из Банатског Двора, Бежанију, Смедерево и Банат. И свуда је доказивао свој дар за постизање голова. На крају каријере круг је затворио вративши се у врањски Динамо.

ДАНИ АЛВЕШ КОМШИЈА

Османовићу је комшија у Бразилу био чувени Дани Алвеш, најтрофејнији фудбалер у историји, тада играч Баије. Њихове виле на обали мора биле су једна до друге, али дружења није било.

- Нема тамо времена за то. Рад и само рад. А после тога, Дани оде у Шпанију, а ја назад у Кулу - прича са осмехом Калеја.

Врло мало прилике за дружење је имао и са имењаком, Дејаном Петковићем Рамбом, који је пробио бразилски лед за наше играче. Највише контаката су, каже Османовић, имали на терену, као противници.

- Динамо је моја прва и највећа љубав и цео мој живот. Тренутно је у кризи, али уз мало бољу организацију, сигуран сам да ће се вратити међу најбоље, где му је и место - уверен је Османовић.

Ипак, признаје да се времена мењају, да су ствари другачије и да је новац испред спортске игре.

- Нема више љубави према игри и играчима као некада. Ја и данас, кад сретнем неког од Динамових легенди, малтене станем мирно, поздравим, попричам, то је за мене велика част. Данашњи клинци размишљају другачије. Материјално им је на првом месту - признаје Калеја.

Љубав према фудбалу му и даље не да мира. Увек је спреман да помогне Динаму, али и талентованим младим фудбалерима које тек чекају изазови. Недавно је поново покренуо Раднички, где одвајкада сложно играју Срби и Роми из Врања. Талената, каже, не недостаје, предстоји им рад и за годину-две, биће то сасвим солидна екипа.

Фото: Приватн архива

Tekst potpisa
 

- Када бих за то време направио два-три добра играча за Динамо, ја бих био презадовољан - искрен је Калеја.

После каријере о којој сањају сви клинци који шутирају лопту на игралиштима, Дејан Османовић живи у свом старом насељу, Панађуришту, како каже, као сав нормалан свет. Сналази се и довија, новац који је зарадио од фудбала је исцурио, није га улагао у бизнис. И није му криво. Остају му углед који је стекао знањем и талентом, поштовање навијача и оних којима је помогао и љубав према фудбалској игри. Љубав која никад неће исцурити. Љубав за цео живот.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације

Pratite vesti prema vašim interesovanjima

Novosti Google News
pogledaj sve

Коментари (1)

МВП бy Моззарт Спорт: Велики избор најбољих спортиста Србије!