ПРОШАО ПАКАО КРОЗ ЖИВОТ: Од Олимпијца до врсног нападача "Отац није причао са мном јер сам наступао за босну"

КАДА неко на 496 утакмица од 2001. до 2014. постигне чак 303 гола, то би требало да овдашњи љубитељи фудбала с поносом истичу јер се ради о "нашем човеку", али - Александар Ђурић, родом из Добоја, жива легенда фудбала Сингапура, земље у којој је и данас, има такву животну причу какву немају многи, а многи је - и не знају.

ФОТО: Принтскрин

Заправо, пре него што је постао фудбалер, а након бројних клубова у Аустралији (156 наступа, 45 голова), играо је за сингапурске клубове Хоум (10 мечева - 6 голова), Гејланг јунајтед (126 - 97), Сингарпурске војне снаге (178 - 145) и, коначо, Тампинес Роверс (192 - 111) - он је био државни првак у кануу и чак учесник Олимпијских игара 1992, када је у том спорту наступао за Босну и Херцеговину.

Али, уз све те спортске успехе, Ђурић са собом носи и тешку животну причу.

– Тражио сам нешто да нисам стално код куће, јер мој отац је био алкохоличар, по 24 сата се није трезнио. Желио сам да побегнем из тог окружења, никад нисам имао ништа, одрасли смо сиротињски због њега, све је пропио. Одржао ме у животу спорт – рекао је Ђурић својевремено за "Блиц".

Ђурића су 1991. мобилизсали након што је био на првенству света у Паризу.

– Подигли су ме, био сам заповедник специјалне јединице у Добоју, па заглавио у Вуковару. Нисам тада видео Шљиванчанина, знам да је био и он тамо. Крајем ‘91, довео сам своје специјалце у Вуковар. Ја сам био спортиста, наредба ми је била да одржавам ред. Али, када сам видио сав тај неред и паравојне формације у тим селима око Вуковара, то је за мене било ненормално. Нисам се бојао смрти, али дошао сам с отвореним очима. Имао сам младе војнике око мене, схватио сам да није то рат који ја мислим да би требало бити. Желео сам бранити народ, а не да убијам. Није било добро. Нисам делио људе по религији. Пао сам на погрешно место, у погрешно време, преноси портал "Смути".

Убрзо је завршио и у затвору.

– Једне вечери сам као заповедник јединице позван на састанак, требало је одрадити неку акцију. Те особе су биле све сами пијанци, ненормалне глупости су причали. Нисам волео људе који су агресивни, бахати, који верују да су недодирљиви. Устао сам са столице и рекао да нећу дозволити својим војницима да убијају цивиле, или да пљачкају. Да ћу затварати све које видим да то раде, пуцаћу на војнике који праве неред. Није се тим главоњама то свидело, док сам дошао до заповедништва био сам ухапшен. Узели су ми чинове и стрпали ме у затвор. После су одлучили да ме одведу у Добој. Кад сам стигао, тата је рекао “сине, време је да идеш одавде”.

Побегао је у Мађарску где је почео да тренира фудбал, а добио је позив да за БиХ наступи - на Олимпијским играма. И то оне "ратне", 1992. године .

– Какву сам борбу водио са собом. Ја сам Србин, знао сам да ми је рођени брат у српској војсци и да је отац на неким борбеним линијама такође. Било је размишљање требам ли ићи јер сам знао да идем против свих у Босни. Да нећу бити добар свим Србима, а ни другом делу Босне. На крају крајева, најбоље пријатеље сам имао у Босни, као браћа су ми били и Муслимани и Хрвати.

Када се одлучио за БиХ, изгубио је и оца.

– До самог краја живота није разговарао са мном. Живео сам 2000. у Сингапуру, брат ми јави да је тата добио рак и да жели да ме види. Јетра му је била готова од алкохола, а и пушио је много. Клуб ми је дао дозволу, после девет година сам се вратио Босну. Увече сам дошао, можда сам с татом причао два сата, нисам ни спавао. Ујутро му је позлило, доктор је рекао да је боље да умре код куће, а не у болници. Колико год да смо имали проблема, поштовао сам га. Имао сам срећу да га видим живог макар тај један дан.

Ни мајка му више није жива.

– Мајка је погинула 9. августа 1993. у Босни. То је оца највише погодило, а на крају сам ја испао кривац за све. Рекао је тата брату да сам "укопао мајку јер сам се такмичио под босанском заставом". И данас размишљам о томе. Увек сам желео да помогнем обома, али на крају нисам успео ниједном родитељу. Само брату. Мајку је убила граната и то када је ступило неко примирје у Добоју. Нисам ни знао да је погинула, сахранили су је после неколико дана.

О свом животу Ђурић је на крају написао и књигу. Спортску каријеру је, иначе, завршио у Сингапуру новембра 2014, и то као 44-годишњак.

(БЛИЦ СПОРТ) 

Препоручујемо

Фудбал

0 1

СРПСКИ КЛУБ ШАМПИОН БИХ: Навијачи направили невероватну фешту (ФОТО)

23. 05. 2021. у 19:24

Фудбал

1 1

СИЂИ ДО РЕКЕ: Делије зову на прославу титуле (ФОТО)

21. 05. 2021. у 11:39

Фудбал

0 2

ЦРВЕНО-БЕЛИ БЕОГРАД: Звездин "Бал на води" за прославу титуле

18. 05. 2021. у 10:42

Фудбал

0 0

КОНВЕНЦИЈА СЕ: Србија за безбедност на спортским приредбама

17. 05. 2021. у 21:39

Фудбал

0 11

ПОТРЕСНА ИЗЈАВА СРПСКОГ ТРЕНЕРА: Ћерка ми је у болници 30 дана, а нико у клубу то није знао

17. 05. 2021. у 08:49

Остали спортови

0 0

ЈОВАНИ АРСИЋ ПАСОШ ЕВРОПСКОГ ГРАДА СПОРТА: Српкиња један од најбољих европских веслачица

06. 05. 2021. у 18:09

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације