ЦЕО МОЈ ЖИВОТ ЈЕ БЕЖАЊЕ: Зоран Калезић, певач, о повратку на дедовину, великанима, свакодневици...
УМЕТНИК чије песме су огледало његове душе, Зоран Калезић (71), после деценија проведених у Београду, Америци и којекуде још, решио је, пре неколико година, да се врати у црногорски завичај, у Косови Луг, где му је дедовина, и да у миру, уз све благодети које природа пружа, ужива са својом другом супругом Иреном, којом се оженио пре четири године. У том периоду син Филип, који је и даље преко баре, подарио му је унука, док ћерка Александра живи у Београду.
Великану народне музике, који на сцени успешно траје 50 година, чело је помало наборано због свега овога што се дешава са короном.
- Свет је потпуно другачији, више ништа неће бити како је било - забринуто ће за "Новости" Калезић. - Велики је напор за психу. У почетку се нико није плашио, нити је давао важности томе, јер је наш народ на сваку несрећу навикао. Све ти се чини да је оно најтеже прошло. Шта је вирус за нас Балканце? Било би ружно и срамота да се Црногорци боје вируса. Ја сам се повукао из Београда, Подгорице, Америке, из свих пустоловина, да бих живео како треба. Имам кућу коју сам направио за љубав мојих родитеља, овде где сам рођен. Мој отац је желео да нешто друго од мене буде, али кад је видео да сам изашао као победник, постао ми је најбољи пријатељ, и било је задовољство са њим разговарати. Научио ме је да читам књиге. Не волим оговарања, спочитавања, али, поразно ми је кад моје колеге разговарају са вама новинарима, а фонд речи им толико мали, да не могу да кажу ништа мудро.
ПИТАМ СЕ ШТА ЋЕ ИРЕНА СА МНОМ
КАЖЕТЕ да је судбина удесила да сретнете своју другу супругу?
- Мајка моје деце је умрла давно, и мислио сам да женско више неће у моју кућу, али... Само се питам шта ће Ирена са мном. Ја сам човек потрошен од живота, емотивно доживљавам све.
Истичете да сте знање упијали од старијих великана?
- Моја песма није само моја. Она је дељива на милионе људи. Како подаци кажу, продао сам више носача звука него што је Југославија имала становника. Кад сам почео да упознајем људе као што су Арсен Дедић, Драган Стојнић, Кемал Монтено, Тома Здравковић, грабио сам да учим од њих. Ја бих сад тешко нашао неког од уметника да му нешто кажем, не би он мене слушао. Можда неко ко још увек има ту пристојност коју је понео од куће. То је основно.
Исправност одлуке да се вратите у завичај као да и даље преиспитујете?
- Покушавам да убедим себе да ми је овде лепо. Побегао сам одавде са 16 година, мој цео живот је бежање. Оставио сам диван завичај, фине људе, иако су они знали да ми кажу, рецимо, да певам окупаторске америчке песме. Лош морал јако успева овде, не треба му много неге. Ја њих брукам што певам победничку песму "Санрема", или нешто са топ-листе Радио Луксембурга, Тома Џонса...
Било је, међутим, лепо у завичају и поред свих тих ексцеса. Волео бих и да сам остао тамо негде на Флориди, где је топло. Требају вам "јапанке", шортс, мајица, прибор за пецање. Живите од пензије. Боље тамо, него да се вратиш овде и схватиш да је реалност поразна. Није то више онај завичај, али сам, ипак, дошао. То је нешто јаче од мене. Моја закаснела памет, али, на крају сам на своме. Нисам ништа опљачкао, већ сам испоштовао деда Лазара који ми је оставио ово имање, а чији гроб сам пронашао у Пенсилванији. Њему у част, додао сам средње име Луис - тако су га звали у Америци. Дедовину сигурно нећу да продам, као што се овде продаје, и да купим џип. Овде више ни славуја нема много. Дошли су неки људи који су будзашто купили имања, и никако да се социјализују и уклопе у средину. Да се упознамо, зближимо као људи. У Београду сам заволео брзину живота. Спавао сам две и по године у подруму, поред свих рођака Црногораца који су одмахивали главом.
Део живота сте провели и у Америци?
- Тамо сам добио пасош, вратио сам се овде као амерички уметник. То ми је драго, па нека сам сто милиона иза Реја Чарлса. То ми је боље него да сам триста милиона испред неких овде. Идоли су ми били џез и блуз певачи, а та музика је одатле потекла.
Чиме сте се све бавили тамо?
- Искључиво певањем. Било је покушаја неких људи да ме омаловаже, не сећам се више ни шта су говорили. Радити било који посао је поштено. Имам и даље много пријатеља тамо. Одем у Финикс, сачека ме мој кум, одем у Њујорк, сачека ме друг Марко Никач. Имам хотел плаћен, али, не, морам код њега да спавам. Нећу да га одбијем, да му кварим, иако ми је једноставније да будем у хотелу. Кад поменух Марка - скупи се тамо њих седам-осам, колико може, и код њих је корона. Певам и причам са њима по сат-два путем интернета, и они су срећни. Буде баш солистички концерт - нема пратње, никог осим мене. Пенсилванија је на три сата од Њујорка, и многи од њих не пропусте прилику да оду на гроб мог деде и запале свећу. Да ли су муслимани, православци, то нема никакве везе. Волим са таквим људима да живим и о њима да причам. Захвалан сам им за многе лепе дане које сам провео са њима у Америци.
НЕМА НОВОГ ТОЗОВЦА, ТОМЕ, АРСЕНА
ОТВАРАЈУЋИ душу, Калезић полушапатом за наш лист каже:
- Гледам како ми одлазе драге колеге, људи којих више неће бити. Овај начин живота, и све што се дешава, не може да створи једног Тому, Тозовца, Арсена, Кемала Монтена. Ово су немогући услови за такве људе. Ја нисам тужан, Тозовац не треба да се жали. Поносите се што сте га знали. Направио је сјајну каријеру, био врхунски певач, обезбедио себи вечност.
Како вам сада протиче дан?
- Устајем рано, око шест, спавање ми је губљење времена. Скувам кафу, средим се, заложим камин, и отворим гарнишне одмах, да бих видео зеленило, неки нови цвет. Имам неке коке, украсне патке, с њима се мало занимам. Ту су и љубимци, пси Мајо и Лаки, а имам и дивног мачка. Сад ми је највећи проблем што су ласте дошле и он би да их лови, а ја да их заштитим, јер ми их је жао. Пробудим жену кад треба да иде на посао, мало попричамо, она оде, а ја узмем да читам новине, не много. Пишем књигу, али томе никад краја. Чему сад ја да отварам душу? Више не видим сличности са временом у ком сам растао. Срећан сам као уметник, све сам дао за музику, и кад сам имао и кад нисам, али, не знам да ли је требало тако. Можда сам могао да будем бољи отац, супруг, брат, ујак, стриц.
Велика су политичка превирања у Црној Гори у последње време?
- То ме уопште не занима. Давно сам постао свестан да ту не могу ништа да урадим. Лепо живим јер мени очи нису гладне. Да вас лаже неко ко треба да буде важан и према ком треба да се односите са поштовањем - то је страшно. Вређање интелигенције народа. Ако се то зове политика, онда је презирем. Ја немам веселе песме, и кад видим сузе у публици, срећан сам и поносан. Политичари не размишљају да тај народ буде мало поносан што су они ти који одлучују о њиховим животима. Направите нешто лепо, оставите печат у времену.
Толико су нас лагали да не могу више ником да верујем. Сећам се као дете - овде на џади поберемо пољско цвеће и чекамо да прође друг Тито. Коме ми то сада да однесемо цвеће?
Не смеш да изађеш на улицу без 10 чувара. Поразно је живети тако, у оковима. Ја хоћу да ме воле сви људи. Моја песма добија на значају ако дође до душе сваког човека који је живео на простору бивше Југославије.
Препоручујемо
ПЕНЗИОНЕРСКИ ДАНИ ЗОРАНА КАЛЕЗИЋА: Захвалан сам Београду јер ми је дао шансу да успем
30. 07. 2020. у 17:00
НИЈЕДАН ЖИВОТ НИЈЕ ВРЕДАН НАСТУПА: Ана Бекута о поновном отварању клубова
01. 12. 2020. у 08:50
СТИГАО ЖЕСТОК ОДГОВОР ТРАМПУ ОД ПРЕДСЕДНИКА: То је наше и тако ће остати!
ПРЕДСЕДНИК Панаме Хосе Мулино поручио је да Панамски канал припада његовој држави и да око тога неће бити преговора.
23. 12. 2024. у 08:54
ПРВИ СНИМЦИ УКРАЈИНСКОГ НАПАДА НА РИЛСК: Најмање шест мртвих и десетине повређених, горе аутомобили (ВИДЕО)
ШЕСТ особа, међу којима и једно дете, убијено је у Рилску, у области Курск, као резултат ракетног удара украјинских оружаних снага, саопштио је вршилац дужности гувернера Курске области Александар Хинштајн.
20. 12. 2024. у 17:07
"СРЦЕ МОЈЕ, ДУШО МОЈА" Дајана грца у сузама због Жике, а он је грли: "Сетила сам се наше свадбе" (ВИДЕО)
"ЗАСЛУЖИО си да те загрлим и пољубим..."
23. 12. 2024. у 10:06
Коментари (0)