ТВ КРИТИКА: Наша имитација живота

ПОСЛЕ Павића нисмо имали већих догађаја у жанру тзв. породичне теленовеле.

Новости

 "Тајне винове лозе" испуњавају донекле ову празнину, и то управо у роду класичне породичне мелодраме, у којој се могу пронаћи сувенири глобалних хитова овог типа, од "Династије" до "Страсти Тоскане" и десетине других.

Сличан образац преведен је у српски миље у причи о двема породицама српских винара коју представљају "Вук" (Војин Ћетковић), односно "Вера" (Слобода Мићаловић), што одмах открива основну формулу ове продукције, чврсто ослоњену на наш ваљда најпопуларнији глумачки пар. Винарску Србију представљају Север (бачко виногорје, са туристичким епицентром на Палићу, у винарији Звонка Богдана, где је и снимана серија) и Исток (Неготинска Крајина, са Рајачким пивницама као брендом), што је разуман избор, утемељен у домаћој традицији. Та основна шема преточена је у лаки мелодрамски заплет са обавезном мистеријом у позадини по коме се креће галерија типова. Сви они творе одређени социјални контекст. Ово је важан моменат: већ смо констатовали да се телевизијска серија, услед колапса биоскопа и блиских медија претвара у друштвену романсу нашег времена. Ако је то тачно, онда је социјални контекст обавезна фигура, што му и припада још од рађања овог жанра у доба Д. В. Грифита и његове кулминације у филмовима Дагласа Сирка и Р. В. Фасбиндера. "Вук" и "Вера" су нове парадигме "осујећене страсти" (Турковић би рекао "отежаног љубавног односа"), како се и дефинише мелодрама, уз наглашену сентименталност и драматургију прописаних препрека.

Слобода Мићаловић и Војин Ћетковић, Фото М. Обрадовић

Друштвени контекст се овде чита у лаганом трењу две Србије. Прва је традиционална, тврдокорна, везана за породичну производњу и обичаје, оптерећена свим врстама неизвесности, са којима некако излази на крај (Вера и њени). Друга је скоробогата, готово тајкунска, оптерећена искушењима "великог бизниса", повезана са сумњивим карактерима и тржишном мегаломанијом, са типичним nouveau riche навикама групе која је брзо прешла у вишу класу и нагло повећала своје прохтеве (Вук и његови). Занимљиво је да се аутори вредносно не опредељују између ових двеју страна, које, чини се, изближе познају; актери су добри и позитивни јер деле тајанствену емотивну везу из прошлости, одакле потиче и главна интрига. Ту се сад меша и криминал, тј. друштвено зло, које се спрема да искористи њихово заједничко предузеће, а оно се састоји у покушају да освоје француско тржиште вина још неоткривеном крајинском "багрином" (!). Сав међупростор испуњава се лако препознатљивим фигурама нашег времена. Још две важне црте мелодраме: породица и традиција. Грм ружа сади се при врху реда у винограду да чува насад, као што је "Ружа" из серије (не увек убедљива Анита Манчић), чуваркућа своје породичне лозе.

Продукцијски, то је новела помно уједначених вредности до којих се дошло готово лабораторијском процедуром или, маркетиншки речено, "добро брендирана" медијска продукција. Све ту солидно функционише, нема већих пропуста, све је уравнотежено и то унутар скале солидних професионалних стандарда, што у нас није чест случај. Али публика не воли дестилате, као ни критика. Понекад иритира добро спаковани производ, срачунат на оно што сигурно "пролази", при чему нема никаквог напосе уметничког ризика.

Култивисана режија (мада и овде има разних пропуста), кастинг углавном добар, фотографија умивена и разгледна, а све друго у функцији главног тока. То се нарочито односи на декор, сцену и реквизит, што је било нарочито важно, рецимо у Сирковој "Имитацији живота" са препознатљивим знацима америчког просперитета друге половине педесетих: "Елегантне хаљине и одела, сређене фризуре, 'шевролети', 'фордови' и 'крајслери' на улицама, уређени травњаци испред кућа и неизоставни, доброћудни разносач млека тек су декор живота, који не оличава крупна питања људске егзистенције у америчком друштву", писао је један критичар. "Гледајући 'Имитацију живота' то нам брзо постаје јасно и схватамо да ће се ствари супротно развијати". И овде је један сличан случај: декор домаће скоробогате "елите" као да слути неумитну коб. Другим речима, све је ту сређено, не и стерилно, избалансирано али не досадно, угланцано мада не усиљено; делује као један луксузан, продужен спот главног спонзора и све се брзо свари, упркос гомили сурогата и клишеа, који такође имају своје разлоге. Промоција светског а нашег, bon got, забава за богате, џипови, рециклирана романса, Глембајеви у локалном театру, аустроугарска сецесија плус постмодерни амбијенти и угођаји данашњих парвенија; све у свему, скупа кичерица или "имитација живота" за финији свет. Али нека. Бар смо предахнули од провале простаклука и опачина са нашег малог екрана.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације