ЗБОГ ОВК ГЛЕДАО СМРТИ У ОЧИ: Глумац Милан Васић о траумама које је преживео за време терора на Косову и Метохији

ГЛУМАЦ Милан Васић први пут је изнео у јавност трауматичне тренутке одрастања на Косову, у Косовској Каменици.

Фото: "Новости"

Гостујући у емисији “Преживели” на телевизији К1, Милан је открио како је при првом сусрету са ОВК (албанска терористичка паравојна организација) мислио да ће изгубити живот. Присетио се и одрастања, када је цела његова породица живела у само једној соби.

- То се десило негде између 1997. и 1998. године, само тај догађај памтим, ништа пре и после тога. Пре тога је био неки период када Албанци нису уопште излазили напоље, било је страшно. Просто знаш да је комшија у стану, а завеса се не помера ниједног тренутка. Ми Срби смо другачији, ми би бар мало вирнули, али они нису такви и то је дисциплина. И онда си схватио да нешто није у реду - започео је своју причу Васић, те наставио да описује како се одиграо цео догађај:

- Пријатељ са којим сам тренирао фудбал ме замолио, пошто сам имао Југића, да одемо до Врања да купи нафту за косилицу за траву. Крећемо ка Врању и прво албанско село кроз које пролазим, Коретин, како долазим до изласка из села, колона са обе стране стоји и људи у црној са знацима УЧК, маскирани са маскама и митраљезима у рукама стоје поред. У том тренутку колена већ не осећам. То је први дан да се појавио УЧК, значи није га било на целом Косову до тад. Био сам млад и ‘ајде што сам се уплашио што стоје људи са пушкама и спроводе људе, него што видим да испред мене туку дечка који је кондуктер у аутобусу и који игра фудбал са мном. Просто, знам дечка и гледам како малтретирају њега али и људе које извлаче из аутобуса. Е, онда већ ни колена не осећам, већ ми је тело апсолутно цело одсечено, осећам озбиљан страх јер испред вас узму и одведу човека. Не знам где одводе те људе, али прва помисао ти је шта? Капут, ај здраво. Бежање је просто немогуће, на два возила сам од тог претреса и не размишљам ни о чему. Толико сам био уплашен да чак ни са другом у колима нисам прозборио ни једну реч, чак га се ни не сећам да је био поред мене. Сећам се да сам имао неки дрвени крст на ретровизору и одмах сам га замотао да се не види. Долазим на ред и игром случаја се дешава да је моја регистрација ПР (Приштина), а тад није било да знаш из ког дела Косова си, па да л’ си Србин или Албанац. У том тренутку се дешава нешто што не могу да објасним, то стално понављам себи и није ми јасно. Прилази ми човек са фантомком, у униформи, а у руци држи пушку, а ја махинално подигнем руку и поздравим га. Он погледа регистрацију и онако пушком ми покаже продужи даље. Ја ту руку нисам свесно подигао и као 'дај да одглумим њему ћао', не. Просто не знам шта се догодило. Ми смо до Врања путовали тако да се и дан данас не сећам апсолутно ничега, не знам ни да л’ смо купили ту нафту. Толико кад се уплашиш нечега, то није као неко са штапом те чека, то су људи који тамо малтретирају неке људе, рат бре креће, војска је ту, а ти си клинац од 18 година.

Пре само два месеца, Милан је сазнао да је у то време његова мајка кренула да га пресретне, уплашена за његов живот.

- Она је била у селу Кормињане, јер су јој мајка и отац били на самрти, и ту сазнаје да је ОВК ту и да пресреће људе, чак су убили једног дечка у том селу. То је већ било да се зна да за Србе нема више превише мрдања у неким деловима. Мајка, када је чула да сам кренуо за Врање, креће са ујаком до једног пута куда морам да прођем да ме пресретне. У међувремену виде ОВК како јури неког дечка и они се сакрију у жбуну, просто уплашени, не знају шта да раде. После неког времена су морали да се врате, а мајка ми је то тек пре два месеца открила - испричао је Васић.

Фото: Принтсцреен

Он је затим испричао како је протекао његов пут назад, за Каменицу из Врања.

- Морам да се вратим кући и идем истим путем, јер не знам где ћу. Долазимо до места где су раније стајали и видимо нема их. Ја пресрећан, одврћемо Шабана на радију и весели настављамо даље. На 500 метара одатле џамија, где ми момак показује пушком да станем. Колена поново отказују. Они су чак проверавали неке листе ту, била је црна и бела листа, где ако си на црној нестајеш. Сећам се само да кад ми је показао пушком да станем, да сам рекао другу: “Бато, ово је крај!”. Како ме зауставља, видим у даљини како један човек из ОВК трчи ка мени и ту сам већ био сигуран да је то мој крај. Међутим ту се опет дешава невероватна ситуација, за коју наравно касније сазнајем. Пре тог периода било је српско време кад Албанци нису излазили и стварно је било тешко за њих. Мог оца су стварно сви волели, помагао је буквално свима и никад није тражио ништа заузврат. Никад динар није хтео да узме за било какву услугу. Човек који је трчао у том тренутку ка мени је био главни из ОВК , а баш њему је мој отац поклонио пиво пре неког времена. Тата је пролазио улицом и тај човек му је рекао: “Љубо, дај бар једно пиво”. Тата је одмах сео у кола, отишао до продавнице и купио гајбу и донео им. Тај човек му је нудио дупло пара, међутим мој отац није хтео да узме, рекао је само 'ма пије ти се пиво, изволи, не долази у обзир ништа да узмем'. Када је ОВК ушао у град, мој тата је доживео фрас, па је звао његове пријатеље Албанце да им јави да сам ја у путу и то се све дешава у секунди кад ја прилазим човеку који ме зауставља испред џамије. Испоставља се да је главни човек ОВК баш тај коме је мој отац купио пиво, међутим ја то све не знам у датом тренутку. Он дотрчава, ја спуштам прозор и кажем здраво. Он ме пита 'јеси ли ти Љубов син?', е сад не знам шта да кажем. Кроз пар секунди кажем да јесам и он ми поручи 'извини, продужи даље'. У том тренутку ноге ми се одледише и ми смо наставили даље ка Каменици - испричао је глумац.

Након тог тренутка, на Косову почиње да буде врло напето, те Миланова породица бива приморана да се пресели из Косовске Каменице у Врање.

- То је била озбиљна прекретница у мом животу, након два дана ми смо гледали како двојицу наших пријатеља одводе и никад се нису вратили. Ја сам у међувремену отишао да студирам, а моји су крили од мене све. Живели су са млађом сестром у Каменици, а дешавало се да у њиховој згради на првом спрату један дан се постави експлозив па експлодира, па следеће недеље се баци бомба. Кад сам то чуо одмах сам им рекао 'људи сместа напуштате Косово, не занима ме ни патриотизам ни ништа, јер ако неко од вас погине не треба ми ни Косово ни ништа друго, најбитнија ми је породица'. Они одлуче да дођу у Врање код комшије Зафировића. Кућа на два спрата, ту су живеле четири породице, све су собе измалтерисане и то је то. Свака соба је била пет са четири, и свака породица је живела у једној соби. Нас је било петоро, а најмања породица је бројала њих четворо. Имали смо само једно купатило у кући на нас све. Ту смо живели једно две године. Испод нас је био подрум и вукло је хладно зими одоздо, имали смо шпорет и једно 4,5 тепиха и угаону и сад да ме питаш како смо ми спавали немам појма. Била је много тешка ситуација, али смо ми толико певали и били весели. Ишли смо у Црвени крст по храну, јели поморанџе и шпагете и то ми је пресело, али ниједан детаљ ми није био ружан. Колико год то чудно звучало, лепо смо живели, сачували смо ведрину и стално певали. И дан данас ломимо колач за славу са зим Зафировићем, толико смо му захвални да је то неописиво - испричао је глумац, те додао да му смета када људи коментаришу како су сви продали све са Косова и побегли:

- Они не знају да је продати своју земљу нешто најтеже. Једна жена ми је једном рекла 'па ви сте све распродали', а ја сам јој рекао 'ево дај ти мени твоју кућу на три спрата у Врању, а ја ћу теби сво имање на Косову, па иди да живиш тамо'. Наравно да то не би хтела. Ми смо продали стан јер нисмо више могли да живимо нас пет у малом простору, ми никад нисмо били имућни. Данас сам срећан што имамо кућу на Косову, моји живе тамо и Косово је моје. Не размишљам о томе да је био рат и имам где да се вратим. Кад ти одеш после 60 година негде из свог родног места, то ново место више није твоја земља, није твоја њива и твој град. Не можеш у тим годинама да ствараш ни пријатеље. Тим људима је најтеже и не треба нико да их осуђује. Међутим, поента моје приче јесте да у свим нацијама има добрих и лоших људи, и тај УЧК, то нису људи староседеоци, то су неки људи који су из неких шума игром случаја преко УЧК дошли да живе у Приштини као господа. И данас имам 10-ак контаката Албанаца са којима сам у добрим односима, који су фини и према мени и према мами и тати.

(Блиц.рс)

Препоручујемо

Познати

1 0

СВИ СУ ПРИМЕТИЛИ ВЕЛИКУ ПРОМЕНУ: Леонардо Дикаприо више није исти, ево како сада изгледа (ФОТО)

10. 11. 2020. у 19:57

Познати

2 1

СВАКО ЗАВРШИ ОНАКО КАКО РАДИ: Чукановић отворио душу о одласку Јоване и Срђана - То је њихова ствар

10. 11. 2020. у 16:50

Познати

0 0

ПРВИ ЛЕТ СА АЛЕКСЕЈЕМ: Софија Милошевић и Лука Јовић стигли у Београд

10. 11. 2020. у 09:37

Познати

0 11

“СИМПСОНОВИ” ПРЕДВИДЕЛИ ПОБЕДНИКА? Цртана серија joш пре седам година погодила у мету

09. 11. 2020. у 21:33

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације