ДРЖАЛИ СУ МИ ПИШТОЉ У УСТИМА ЈЕР СЕ ЗОВЕМ ИРФАН МЕНСУР: Животна исповест легендарног глумца

СМРТИ се не плашим. Умро сам пре седам година.

Фото: П. Милошевић

Одлазећи на операцију, кад су ми уградили три бајпаса, знао сам да иза себе остављам име и презиме, нешто што сам урадио, три сина и неке жене које ће ме се сећати. Не плашим се тог издисаја, рекао је, између осталог, Ирфан Менсур у животној исповести.

Желео сам да изградим своју лозу и оставим свој траг и зато сам име свог оца узео за своје презиме. Дивна вест је што се мој најстарији син Филип ових дана жени и његова супруга је рекла да ће узети презиме Менсур. Оно што сам хтео се остварује. Имам Филипа и Павла Менсура, а ако бог да, биће и неких унука и унучица.

Семенке и Ивица Осим

Родни град Сарајево памтим по мом опредељењу да будем само део неког крда које се ваља по улици без икаквог циља. Прва сећања су ми везана уз семенке. На углу моје улице су продавали семенке и кикирики. Цело друштво окупљало се око тог киоска и даље нисмо ишли. Наравно, да бисмо оправдали наше стајање, куповали смо семенке и гледали девојчице како пролазе улицом или излазе из школе.

Живели смо близу стадиона Железничара. Део времена, осим поред киоска, проводио сам и тамо где смо гледали тренинге и дивили се фудбалерима који су тамо играли, попут Ивице Осима, Јосипа Каталинског и многих других. И дан-данас навијам за Жељу. Пред велике мечеве фудбалери су излазили из аутобуса, а ми деца смо притрчавали да неком узмемо торбу. На тај начин смо и улазили на стадион. Једном приликом, пробио сам се до Ивице Осима. Он ми је дао своју торбу и заједно с њим сам ушао на утакмицу. Месецима се после причало о томе, а ја сам био главни у крају, јер сам унео Ивичину торбу.

Фудбал и одбојка

Онда је дошао на ред спорт. Пробао сам да играм фудбал, али су многи били талентованији од мене. Добро сам играо лопте, али у мојој школи била су чак тројица професионалних фудбалера. Касније, кад сам постао глумац, често бисмо играли лопте на „25. мају“. Окупили би се Горан Марковић, Душан Ковачевић, Емир Кустурица и Бранко Балетић. Нисам ја ту био најбољи. Куста је добар фудбалер, али бољи од њега је Душан Ковачевић. Међутим, бољи од свих њих заједно био је покојни Шабан Шаулић. Играо сам с њим. Није он долазио да игра с нама уметницима, већ бисмо ми одлазили на Дедиње на отворени терен. Шабан је био чудо од фудбалера.

Пронашао сам свој спорт и то је била одбојка. Био сам и омладински репрезентативац БиХ. Чак сам био позван и у омладинску репрезентацију тадашње Југославије. Морао сам нагло да прекинем спортску каријеру јер сам забрљао на другој страни, а то је школовање. Избацили су ме из трећег разреда гимназије, због чега сам морао да пређем у Ниш, где је живео мој отац. Мене и Ниш својата као свог човека.

Фото: Приватна архива

Први кораци у глуми

Када сам се из Сарајева преселио у Ниш, почео сам да посећујем позориште и схватио да постоји још нешто осим спорта. Никад пре тога нисам отишао у позориште. Први пут сам тамо ушао са 16 година. Живео сам у кући професионалне глумице, а код нас су долазиле и њене колеге често у госте. Из радозналости сам одлазио у позориште да схватим о чему они причају и наслутио лепоту тог позива. Интимно сам пожелео да и ја постанем глумац и отишао право на Факултет драмских уметности код Миње Дедића.

Међутим, био сам већ примљен на академију у Загреб, јер су ме гледали наши кућни пријатељи, који су тамо били професори, и рекли да је то добро и да изађем на пријемни. Мој покојни отац ми је рекао да пошто нисам наступао нигде, ни пред разредом говорио песмицу, јер је никад нисам ни научио, да одем да видим како то изгледа у Београду. Пријемни је тамо био раније двадесетак дана. Примили су ме у ужи избор. Почињао је већ тада пријемни у Загребу, али ја сам одлучио да останем у Београду и не одем на факултет где сам већ фактички био примљен. Сва срећа, примили су ме и нисам направио глупост. Могло се десити да будем и загребачки глумац.

Студентски дани

Ми смо важили за класу која се добро држала. Кренућу од покојних, Данила Лазовића и Милана Ерака, а ту су били и Зинаид Мемишевић, који данас живи у Торонту, Раде Марјановић, Нада Блам, Гордана Марић... Били смо врло јака класа. Заједно смо и изнајмљивали станове. Можда нас је држало заједно то што нисмо сви били из Београда.

Цела моја београдска одисеја креће у студентском дому на Новом Београду. У собу ме је примио Нишлија који је студирао ликовну академију. Спавао сам првих неколико месеци на поду као илегалац. Не знам да ли више студенти могу да стигну до собе на тај начин... После смо живели у оронулим становима. Хранили смо се на три-четири. Купимо цело пиле, кило хлеба и мајонез. Да не бисмо бирали ко ће батак, ко бело месо, а ко тртицу, кидали бисмо ко шта дохвати на - три-четири сад! Мислим да после те четири године никад више нисам узео пилетину с хлебом и мајонезом у руке, нити помислио да то једем. Кад нисмо имали пара, хранили су нас келнери са „Коларца“. Академија је била спрат изнад. Ми смо све време проводили на „Коларцу“. Они су нас вероватно сажаљевали. Нисмо им сигурно били најбољи гости, јер смо све узимали на рецке. Мене је више отхранио „Коларац“ него што сам ја успео да зарадим.

Војнички дани

У војску сам отишао из кафане. „Ступица“ је била наше главно састајалиште. Знам да ме је пратила Локица и да је била чак и на столу. Имао сам 27 година. Узео сам око пет сати такси и отишао у Земун. Наравно да је то био трик. Оставио сам своје боравиште у Нишу и наравно да су ме они послали у Београд. Преко везе... О томе сам могу отворено да причам. Био сам ракеташ... Моја обавеза је била да чувам Београђанку и ако се појави неки авион, да га оборим.

Први хонорари

Први новац зарадили смо арлаучући на радију. Није то био неки новац. Први већи хонорар сам потрошио тако што сам више од пола класе одвео на летовање у Ровињ. Знам да сам снимио једну или две ТВ драме за телевизију и кад су ми уплатили новац, могао сам да изигравам малог шеика од Београда. Дивно смо се проводили. У Ровињу су се тада продавале старе камене куће и неке штале. Колеге су ме наговарале да нешто купим.... Са неких двадесетак година није ми падало на памет да негде имам кров над главом, већ сам мислио да је цео свет мој. Мислио сам да ће ти хонорари целог живота да ми падају с неба. Нисам купио ништа, а сада се кајем, али је већ касно.

Улоге и каријера

Могу да ме воле или не, али трајање не може нико да ми оспори. Глумац мора своју каријеру да сведе на трајање, а за потврду тога су му потребне по две или три добре филмске, ТВ и позоришне улоге, а остало је све радна књижица. Немогуће је да урадите сваку улогу као да сте на врхунцу и на ивици да дотакнете уметност. Показао сам у само два или три филма да сам талентован. За остало не могу да се закунем да је вредно. Никад не причам бајке о својих улогама и режијама.

Нисам задовољан својим првим филмом „Атентат у Сарајеву“, мислим да сам ту потпуно омануо. Играм главну улогу, али ме је он избацио из анонимности. После долазе два филма, „Пас који је волео возове“ и „Чувар плаже у зимском периоду“ код Горана Паскаљевића, на које сам веома поносан. Долазе после „Мирис дуња“ и „Краљева завршница“, који је један од првих покушаја да се направи трилер у Југославији. Играо сам са покојном Еном Беговић и Владицом Милосављевић. Сви су ми говорили да је то погрешна подела што ми жену игра Ена, а љубавницу Владица.

Улога кнеза Павла Карађорђевића у мом Југословенском драмском позоришту је обележила моју каријеру. По њој је чак и мој млађи син Павле добио име. Људи су после те представе чекали да се упознају са мном. Улоге које су означиле мој скоро пола века дуг боравак у ЈДП су „Наход Симеон“ у режији Дејана Мијача, „У потрази за Марселом Прустом“ и „Сеобе“ код Виде Огњеновић. Било је још доста улога, али оних за радну књижицу.

Фото: Принтскрин

Редитељ у глумцу

Током целе каријере покушавао сам да дајем своје савете другим редитељима. Међутим, крајем осамдесетих сам кренуо и да режирам. Желео сам неке своје позоришне проблеме да решим као редитељ. Пре великих режија направио сам и „Кабаре Ирфана Менсура“, а на то ме је наговорио Лане Гутовић. Он је већ имао свој кабаре. Урадио сам монодраму „Лакрдијаш“ и за њу добио Златну колајну у Земуну на Фестивалу монодраме. Понудио сам тада позоришту „Плаву птицу“. За њу ми је тадашњи управник Јован Ћирилов рекао: „Боже, како бизаран предлог.“ Међутим, он је прихватио тај бизаран предлог и тако је почео мој пут као редитеља. Сада се спремам да режирам „Ану Карењину“ у Нишу. Све моје представе су занатски чисте и оправдане. Глумци воле да раде са мном, јер ја као глумац не режирам, већ с њима правим своје позориште.

Предраг Ејдус

Једна од мојих последњих режија била је представа „Бечки дечаци“. Направио сам ту представу да бисмо Предраг Ејдус, Бода Нинковић и ја мало боље живели. Ми смо ту представу одиграли више од сто пута. После Пецине смрти ускочио је Драган Петровић Пеле. То је последња представа коју је Ејдус одиграо у животу. Гостовали смо у Кикинди. Са Пецом се никад није знало. Он никад није признавао да је болестан. Седео сам баш у овом кафићу кад сам схватио да се нешто дешава с њим. Одлучио сам да га позовем и да се нашалим, слутио сам да није добро. Он ми је рекао да је у болници, а онда је изговорио нешто што нисам очекивао да ће икад изговорити Предраг Ејдус: „Матори, готово је.“ Два дана након тог разговора преминуо је.

Моје срце и болест

Радио сам паралелно представу у Зајечару и режирао спектакл у Нишу „Константин Магнус“ Сање Илића. Претрпао сам се послом и у једном тренутку сам осетио замор и трнула су ми оба рамена... Нешто није ту издржало. Управник позоришта у Зајечару ме је послао мало у Гамзиградску бању, у неки лековити базен. Пре уласка у базен прегледао ме је кардиолог. Прегледа ме и каже: „Ви сте у одличној форми.“ Кренем да изађем, али она ме позове да урадим тест оптерећења. Укључили су траку. Укључила је прву брзину, другу, па трећу... Почела је да вришти. Она ми је рекла: „Хитно морате у болницу.“ Каква црна болница, ја за седам дана имам премијеру. Дала ми је спреј нитроглицерина и пустила ме на моју одговорност. Не одем на базен, већ на представу, и возио сам 350 километара до Београда. На пола извођења кажем мом куму Воји Брајовићу, који је дежурни медицинар, да ми спреми добар преглед у Београду и покажем му нитроглицерин. Он је хтео да прекине представу, јер је мислио да могу да рикнем. Одиграо сам представу и вратио се у Зајечар. Сутра после пробе ме је управник одвео у Неготин. Кад ме је докторка прегледала, рекла је: „Хитно, али хитно морате на сто!“ Мислио сам да сам Баш-Челик. Телефонирао сам Воји. Цео конзилијум ме је дочекао у пола два ноћу. С пробе сам отишао на операциони сто. У колима сам попушио три цигарете... У себи сам мислио да су ми последње.... И биле су. После операције сам оставио дуван.

После овог сам схватио да сам уништив и да сам направио глупост. Остављам три човека иза себе, Филипа, Павла и Алексу (Срнин син из првог брака, оп. аут.). Пре седам година сам им био потребан. Посебно Павлу и Алекси. Алексу делим с његовим оцем. Одгајио сам га од његове друге године. Он му је тата, а ја сам му ћале.

Тешки дани

Умало нисам настрадао и деведесетих. Била је 1992. године, а ја сам имао пиштољ у устима. Буквално! Могао сам тада да нестанем. Неки примитивни људи, кад је све било сиво, желели су да се сви презивамо на ић. Са Жарком Лаушевићем су то вече хтели да попију пиће, а мене су терали зато што се зовем Ирфан Менсур. Све се дешавало у „Ступици“ и изван ње. Отишао сам из Србије, али сам одлучио да се вратим. Проверио сам код вође сиве Србије да ли да се враћам или не. Он ми је рекао да се вратим. Једини сам човек који је вратио шведски пасош. Добио сам експресно њихово држављанство. Мој очух је видео да на пасошу има водени жиг који они немају на својим пасошима. Добио сам пасош политичког избеглице... Нисам се осећао тако... Само сам хтео да се све смири и да се тај кукољ истреби. Вратио сам га. Отишао сам касније с југословенским пасошем у Лондон, Копенхаген, у Шведску, па назад у Србију.

Исто бих поново урадио... Седам дана, спремајући се да одем, имао сам обезбеђење. Нисам знао да ли је напад организован или не. Ни корака нисам могао да направим да ме не прате. То ружно време сам брзо заборавио. Био сам окружен људима који тако не размишљају.

Кад сам се вратио, мени су неколико пута стављали прислушне уређаје на телефон. Наставио сам да добијам претње, јер некоме нисам одговарао. Од једног од тадашњих начелника СУП добио сам на поклон пиштољ с дозволом за ношење. И њега сам вратио. Нису то била лака времена. Ексцесе су правили појединци...

Фото: Приватна архива

Велике љубави

О мојим браковима не знате ништа. И Љиљана и Срна су изузетне жене које и дан-данас волим јер су ми родиле синове. У обавези сам да их чувам, мазим и пазим. Ни из једног брака нисам изашао користећи тешке речи. Нисам имао трауматичне разводе. Остао сам пријатељ са Љиљаном и Срном и оне могу да се ослоне на мене у животу по било којој основи, осим по мушко-женској.

Први пут сам се заљубио у Сарајеву. Био сам трећи разред гимназије. Цео дан сам смишљао шта да причамо. Требало је да идемо Вилсоновим шеталиштем... Наравно да се све завршило у баналностима. Није важно како се звала... Она је сада важна личност у музици.

Сећам се и мог првог буђења мушкости. Имао сам 11 година. Ишли смо на летовање на Борачко језеро неким ћиром. Било је безброј тунела. Ми смо седели у купеима. Знам да смо се једна девојчица и ја увек хватали за руке како би наишао тунел. То узбуђење је нешто што ми је остало као невероватан догађај који се више није поновио. Моја прва љубав је моја десна, а њена лева рука.

Наследник у глуми

Павле није бољи глумац од мене нити ће икад бити, јер није завршио академију. Кад заврши факултет, то ћу му јавно признати. Професор сам на академији и знам да та деца могу пуно да науче током школовања. Он је завршио прву годину и већ две паузира. Одлучио је да уђе у бизнис, али сам му рекао да то неће трајати вечно. Њега сада чекају и нове улоге и пројекти. Међутим, глумац мора да се припреми за паузе, која су неминовне у нашем послу. За те паузе вам треба диплома. Бити глумац је непрестана борба.

Павле је наставио нешто што сам ја започео пре 50 година и надам се да ће имати среће да га онај од горе стално прати. Има бескрајно много талентованих људи, у које неко од горе није упро прстом, и они се брзо изгубе. Био је добар, па је Павла погледао пре времена.

Фото: Приватна архива

Највећи страх

Десило ми се кад смо Срна и ја направили кућу у Земуну, мој највећи страх. Имали смо неке каскаде и велики дневни боравак. Павле је проходавао у дупку. Чувао сам сина... Не знам како, али једног тренутка сам видео како он нестаје... Почео је да пада са осам метара висине... Сећам се његовог пада, а после тога су мене нашли километар даље како рукама држим главу на својим коленима. Побегао сам од куће. Препао сам се. Павле није имао ни најмању огреботину. То је однос према мојим синовима. О њима размишљам као о божанствима.

О смрти

Смрти се не плашим. Умро сам пре седам година. Одлазећи на операцију, кад су ми уградили три бајпаса, знао сам да иза себе остављам име и презиме, нешто што сам урадио, три сина и неке жене које ће ме се сећати. Не плашим се тог издисаја. Нисам био свестан ни удисаја кад сам рођен. Плашим се једино муке да се до краја дође. Иза мене ће остати траг на који могу да будем поносан.

(Курир.рс)

Препоручујемо

Култура

0 1

ПОВРАТАК ЛЕГЕНДЕ О СЕДАМ ЖРТАВА: Снима се друга сезона серије "Дуг мору"

11. 10. 2020. у 10:28

Познати

0 3

ЧИНИМ СВЕ ДА НЕ ИЗГУБИМ СВЕТЛО У ОВОЈ ТАМИ: Мирјана Бобић Мојсиловић о данашњици и серијама које се снимају по њеним делима (ФОТО)

10. 10. 2020. у 19:00

Познати

0 0

ПЕТАР ПУТУЈЕ У ВАРШАВУ: Изабран представник Србије на дечјој “Песми Евровизије 2020”

10. 10. 2020. у 18:30

Познати

3 2

ГЛАСАЈТЕ ЗА БАЈДЕНА: Дуа Липа позвала Албанце у САД да подрже демократског кандидата

10. 10. 2020. у 14:58

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације