НЕКА ЖИВЕ ДУГО ПЕСМЕ МОЈЕ: Александар Степић, каријеру и успомене са Царевцем, Тозовцем, Силваном, Томом, Пабаном преточио у књигу

НЕ може се говорити о српској народној музици, а да се не помене име композитора, аранжера и хармоникаша Александра Аце Степића (88).

Фото В. Данилов

Истакнути естрадни уметник не само да је компоновао више од 20 кола и 500 песама, од којих су најпознатије "Мој живот је тужна прича" (Зоран Калезић), "Шеснаест ти лета беше" (Саво Радусиновић), "Само једна кап љубави" (Силвана Арменулић), "Једна жена среће жељна" (Шабан Шаулић), "Једном сам и ја волео" (Асим Бркан), "Носила си бурму моје мајке" (Љуба Аличић), "За љубав сам младост дао" (Миланче Радосављевић), већ је током вишедеценијске успешне и плодоносне каријере несебично помагао колегама, који су тек почињали да се пењу степеницама естрадног Олимпа.

ПРИЈАТЕЉИ Аца, Тома Здравковић и Зоран Калезић,Фото приватна архива

Открио је многе, а никога није срушио. Са својим оркестром обишао је пола света, наступао у бившем Совјетском Савезу и Кувајту, и пратио само најбоље - Силвану, Лепу, Тозовца, Шабана, Ђорђа Марјановића, Наду Мамулу... Пензионерске дане Аца Степић проводи на Бановом брду, а своју велику каријеру преточио је у књигу "Нека живе песме моје" ("Чигоја штампа"). Тако је испунио жељу покојне супруге Наде, са којом је провео 62 године, а заволео је, како је и рекао у песми, када јој је било 16 лета.

- Тата је свирао виолину, за коју нисам хтео да чујем, а брат хармонику - каже, за "Новости", Аца Степић. - Био сам талентован, а када ми је отац купио хармонику, отишао сам из Великог Поља код Обреновца у Мељак, да учим занат код чувене браће Илије и Милије Спасојевић. Они су тада свирали са елитом народне музике, од Мије Крњевца, до Вулета Јефтића и Данице Обренић. Права школа ми је била свирање по кафанима и хотелима широм Југославије.

БРАЋА Тома Здравковић са Ациним оркестром ,Фото приватна архива

Тако је, свирајући у "Градској кафани" у Сарајеву, открио седамнаестогодишњу Зилху Барјактаревић, која ће потом постати Силвана Арменулић. Замолили су га да отпева нешто, он је пристао уз услов да зна да пева, а Зилха је све одушевила извевши севдалинку "Мој дилбере".

- Ако наставите тако, надмашићете ме - охрабрио је младу девојку, коју ће касније у Суботици упознати са њеним будућим супругом Радмилом Арменулићем.

Да би се неко озбиљно бавио музиком, морао би прво да положи испит код чика Цара, како су звали легенду из села Царева код Великог Градишта, Властимира Павловића Царевца. Аца је полагао испит у кафани "Шуматовац" и признаје да су му се ноге и руке одсекле од страха:

- Све се добро завршило и добио сам ангажман у "Калемегданској тераси". Тамо је свирао и Царевчев оркестар, али не званично као Народни оркестар. После двадесетак дана, чика Цар је морао да оде у родно место и хтео је да ме постави за шефа оркестра, да га мењам док се не врати. Био сам најмлађи, никако нисам то могао да прихватим и замолио сам га да не будем шеф, већ секретар.

ОТКРИЋЕ Степић са Силваном Арменулић, Фото приватна архива

Памти чика Аца и када се Шабан Шаулић придружио Оркестру Радио Београда, где је на заједничком наступу требало да отпева четири песме, али се, претходно напио са Видом Павловић.

- Могао је пева као Бог, али није могао да стоји на ногама - казује нам композитор и хармоникаш. - Кажем му, држи се мог десног рамена, певај, а ја ћу ти певати други глас. И би тако. Никада ми то није заборавио, јер је знао да га више не би звали да наступа. Тражио ми је песму. Понудио сам му "Једна жена среће жељна", ограђујући се, да не знам да ли ће му се свидети. Отпевао ју је тако да није могло боље.

Фото В. Данилов

Једне вечери, из тадашњег Титограда, Степић је добио телефонски позив од неафирмисаног певача Зорана Калезића, тада 19-годишњака. Када га је, у свом стану, чуо како пева, знао је да је он прави певач за његову мелодију "Мој је живот тужна прича".

- Срце моје, био је сиротиња, мислио је за пластично воће које је стајало у корпици на столу да је право, па је кренуо да се послужи, али му је моја супруга Нада рекла да ће му донети право - вели нам чика Аца. За четири месеца та плоча продата је у више од 200.000 примерака. И данас смо у контакту.

Нажалост, када му је син јединац, стоматолог Миодраг погинуо у саобраћајној несрећи, Аца више никада није узео хармонику у руке. Прошле године преминула је и његова животна сапутница Нада. Ипак, уметник закључује:

- Имао сам среће у животу. Нисам никад тражио ништа да бих свирао, а сви су тражили мене.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације