ТИХОМИР СТАНИЋ: Тумачио сам Андрића неколико пута и стално сам се питао шта је та црна пруга у грудима о којој пише када описује Мехмед-пашу

ГЛУМАЦ Тихомир Тика Станић, познат по томе да одломке из литературе нашег књижевног великана Иве Андрића (1892, Долац - 1975, Београд) говори наизуст сваки пут када му се укаже прилика, неколико пута на малим екранима и великом платну оживео је лик нашег јединог добитника Нобелове награде.

Фото РТС

Најпре у ТВ филму "Знакови" 1995, потом и три године касније у филму "Лајање на звезде", а пресудна "копча" за трајно повезивање Андрића и Станића била је професорка дикције на ФДУ Љиљана Мркић Поповић. Она је Станићу месецима несебично помагала да изабере делове романа "На Дрини ћуприја", из чега се изродила истоимена представа и ТВ филм из 2001. Лик чувеног књижевника и дипломате Тихомир Станић је дочарао и деценију касније у филму "Жућко - прича о Радивоју Кораћу", да би повезаност двојице уметника кулминирала ТВ филмом "Пролеће на последњем језеру", који је премијерно приказан на овогодишњем Фесту. После успешне сарадње са РТС, у чијој продукцији је настало последње остварење, Станић је отишао корак даље и, осим поновног ускакања у Андрићев лик, Јавном сервису дао примамљив материјал за размишљање.

- Управо ових дана понудио сам Радио-телевизији Србије да урадимо серију "Нобеловац", на чијем сценарију, осим мене, раде Иван Велисављевић, Владимир Рогановић и Александар Новаковић - открива, за "ТВ новости", Тихомир Станић. - Осмислили смо серију од десет епизода и надам се да ћемо је снимати у мају следеће године, а да ће бити приказана на 60 година од доделе Нобелове награде Иви Андрићу, дакле у децембру 2021. године.

Серија, коју ће режирати Тихомир Станић, Филип Чоловић и Никола Гачпар, бави се периодом Андрићевог живота од 26. октобра 1961, када је објављена вест да је он добитник најзначајније награде за књижевност.

- Завршница серије је сам чин уручења престижног признања, који се одиграо 10. децембра у Стокхолму, као и Андрићево путовање у Швајцарску где је дочекао нову 1962. годину. Затичемо га у земљи у коју је одбио да оде 1941. године са Боденског језера, а где му је, као амбасадору Краљевине Југосавије, било понуђено да се склони од страхота рата. Одбивши понуду, Андрић је дошао у Београд где је током четири ратне године написао своја најзначајнија дела, романе "Травничка хроника", "На Дрини ћуприја" и "Госпођица". Да је Андрић тада отишао у Швајцарску, вероватно ништа не би написао и остао би писац са неколико збирки приповедака. Овако, посетио је Швајцарску када је он одлучио, управо 20 година касније и то након примања Нобелове награде - објашњава Станић.

Структура приче, како признаје, веома узбуђује Станића који је годинама трагао за материјалима, подацима и Андрићевим мотивима, док са косценаристима није дошао до финалног сценарија.

- Тумачио сам Андрића неколико пута и стално сам се питао шта је та црна пруга у грудима о којој он пише када описује Мехмед-пашу Соколовића, који је због те "пруге" саградио на Дрини ћуприју. Шта је та црна пруга у грудима Иве Андрића која га доведе до његовог ремек-дела "На Дрини ћуприја" и свега осталог значајног што је написао? На трагу смо да додирнемо ту пругу, која с времена на време пресече груди надвоје и заболи силно - истиче Тихомир Станић.

Катарина Марковић и Тихомир Станић у филму "Пролеће на последњем језеру", Фото РТС

Каже нам да је Андрићева реченица стилски савршена и да, будући да већ двадесет година говори целине из романа "На Дрини ћуприја", деси му се понекад да те речи саме од себе иду.

- Као да се у мислима одвојим и видим неког човека који говори. Тада почнем и сам да га слушам и уживам у лепоти те литературе која само пролази кроз мене. Највише ме сада узбуђују ти тренуци када сам само средство, односно инструмент из ког настају звуци, покрети... Остварење тог идеала ретко се догађа - запажа Тихомир Станић.
 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације