ПЕНЗИОНЕРСКИ ДАНИ ЗОРАНА КАЛЕЗИЋА: Захвалан сам Београду јер ми је дао шансу да успем

МУЗИКУ је заволео од малих ногу, па се још као голобради седамнаестогодишњак запутио из родног Даниловграда да оствари своје снове.

Фото приватна архива

Подршку родитеља није имао, јер су сматрали да таквим позивом баца љагу на породицу. Ипак, после много успона и падова, успео је да освоји срца верне публике вечним хитовима "Стан', младости, стани, стани", "Сви пљеваљски тамбураши", "Добро вече, изгубљена надо", "Жељо моја, мој отрове", "Мој живот је тужна прича" и многе друге, а 50 антологијских песама овог уметника пре неколико дана "Југотон" је штампао на три це-деа.

Фото приватна архива

Данило прочита шта му је деда радио и како је живео. Радим полако и темељно и записујем како се чега сетим. А сећам се само лепих тренутака. Лоше остављам иза себе, онима који су их условили да се десе. Такође, снимам нови албум за који ми три песме ради Александар Ковачевић по текстовима Вите Николића и Алексе Шантића, а очекујем и поклон-песму од колега из Босне Армина и Сукија. Ту је и песма "Због ђевојке Црногорке", која ће изаћи у новом аранжману и њу желим да поклоним генерацији која је тада била уз мене.

Зоран је 12 лета провео у обећаној земљи, али је мир и тишину пронашао на породичним огњишту. То му је било преко потребно. Почетак музичке каријере био је веома тежак. Сви рођаци који су живели у Београду били су на очевој страни, па је морао сам да се бори под светлима велеграда.

- Бићу увек захвалан Београду што ми је пружио шансу да успем - прича легенда народне музике. - Када сам после 15 година поново запевао у Сава центру, сузе су ми кренуле на очи. Ипак, сам ја у Београду постао пре свега човек, отац и уметник.

- У Чикаго сам морао да одем, јер дошло је време кад су будале проговориле, а паметни заћутали - прича Зоран. - Тада се пребројавало по вери, нацији и боји, а ја нисам био од тих и нисам могао то да истрпим. Отишао сам да спасем душу, а да ли сам успео, не знам, то ћу видети када се будем са њом растајао.
Срећа и задовољство за Калезића били су видљиви тек када је поново крочио на родно тло.

Фото приватна архива

- Али ништа више није исто, само због тога бих волео да сам остао тамо негде далеко да сањам онај мој завичај какав је био, више него да дођем па да тугујем зато што је сада овакав - са сетом прича. - Све се променило, али у мени је остало много љубави према мом родном крају, али и према Цетињу, Подгорици, Београду, Ваљеву, Краљеву, Љубљани...
Одлазак великог броја великана југословенске музичке сцене за Зорана су били болни тренуци.

Али судбина је хтела другачије... Када смо га при крају разговора питали да ли је по повратку у родни крај затекао људе које је оставио кад се као голобради младић отиснуо за Београд, рекао је: "Народа сам затекао доста, али људи..."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације