Борисав Ђорђевић (1952 - 2024) 4: Никад нисам опсовао

МНОГО је пута Бора Ђорђевић користећи своје песничко, или стихоклепачко умеће, разнима, пре свега функционерима, обзнанио ко су и какви су, и шта (се) о њима мисли, и много је пута тим незаустављивим својим лајањем сам себи запржио чорбу - она је давна хајка субнороваца била тек предјело, према врло озбиљним чорбама које је доцније Бора кусао.

Новости

И баш као што су га том приликом из онога у шта се увалио стиховима ремарков(ск)ог наслова, извукли нови стихови, тако га је најчешће из безизлазних ситуација у које га је довео брзоплети, безобразни и алкохолом убрзан језик - опет исти тај језик извлачио. Или би се у прави час досетио речи које ће оне инкриминисане потрети, или би га спасило одушевљење каквог лика на кључној функцији неком "Чорбином" песмом, или судија "чорбољубац" који би све урадио да пресуди у Борину корист - када би неки одани војник Партије, а није их мањкало, ствар уозбиљио те Бору и његове стихове довео пред суд...

Бора је, за то време, настављао по свом. Ред песама за лектире, за антологије, ред оних које на прво, па и на поновљено слушање, звуче као потпуна глупост и бесмислица - па ипак намах улазе у уши и (п)остају једнако вечне, ред бесних прозивки свега и свакога, протканих озбиљним увредама и псовкама. Ипак, два пута се на оптуженичкој клупи обрео само због "Црног мерцедеса", дакле због повреде социјалистичких и патриотских осећања, како је гласила тада рабљена "дијагноза" - а не због "безобразних речи".

Док су га нападали анонимни послушници са једне, Бора је са друге стране доживљавао хвалоспеве и истинска признања од највећих, попут великог чика Душка, коме тек што је уручио своју збирку са посветом - а који је закуцао на врата студија у свом Студију Б и Бори уручио своју књигу са посветом "Песнику Бори Ђорђевићу, са завишћу. Душко Радовић".

Играо је Бора монодраму у позоришту које носи Душково часно име, за хонорар од седам деци лозе "1З. јули" и литре киселе воде. Сала је увек била распродата, а учешће на фестивалу монодраме и пантомиме у Земуну било је велика сатисфакција за неког кога нису примили на глуму на Академији.

Касета "Бора прича глупости" (објављена у Словенији јер јавни тужиоци, осим словеначког, не би ни у лудилу дозволили појаву таквог јеретичког издања), на мала врата је ушла на југословенско тржиште и својим слободоумљем изазвала праву малу револуцију у размишљањима људи. Постало је то најпродаваније говорно издање у бившој Југославији, а продаје се и слуша до данас, кад не постоје ни издавач, ни касете. Ђорђевић се тада понадао да је "Црни мерцедес" дефинитивно легализован - но, ипак га је наново "довезао" пред суд, црногорски. Песник је на суду потегао најјачи адут: касета "Бора прича глупости" већ је била продата у преко 50.000 примерака, па је предложио да се суђење одржи на оближњем стадиону ФК "Морнара" из Бара, а да тих 50.000 људи буду сведоци одбране и да се изјасне да ли су повређена њихова социјалистичка и патриотска осећања. Предлог је судија одбио, али и песника ослободио.

А псовке... Борина мама Неранџа звана Нена, професор српског и руског, блага и нежна, и отац Драгољуб који је из рата изашао као капетан прве класе, са строгошћу војног лица, говорили су када би им читао своје песме - "Ију, сине, опет псујеш".

Сам песник је тврдио: "Никада нисам опсовао у песми, напротив, нимало не ценим оне који псовком без оправдања и покрића хоће да привуку пажњу слушалаца. То је лар лур лар, псовање ради псовања и то аутоматски девалвира уметност, ако у песми има нешто вредно. Школован од најбољих у бифеу Атељеа 212, одговорно тврдим да никад нисам опсовао у својим песмама и да сам псовке користио искључиво као стилске фигуре. Дајте псовки смисао и она ће престати да буде псовка".

- Када смо снимали албум "Овде" издвојиле су се две песме које су обиловале псовкама, и да то не би сметало млађим нараштајима и конзервативнијим слушаоцима издвојио сам их на посебан ЦД, на ужасавање издавача. Лично мислим да је "Зашто увек курцу свирам" једна бунтовничка и самокритична песма, а "Пичкин дим" врло озбиљна рефлексивна песма која говори о пролазности живота - објашњавао је Ђорђевић. - Моралисти (лажни) ће се ухватити за наслов "Пичкин дим" и држаће се тога као пијан плота, не улазећи дубље у суштину песме. А пичкин дим не значи ништа. Или је исправније рећи - пичкин дим значи ништа, нулу, дупло голо. Сви ми желимо да оставимо неки траг у животу, за то имамо врло мало прилика, а и када се укажу, често не умемо да их препознамо и искористимо. Живот дође и прође и шта остане?

"Живим овај живот не знам шта ћу с њим, све је ионако пичкин дим. Не кајем се, не жалим за било чим, све је и онако пичкин дим. Спреман сам да одем када куцне час, а дотле до даске дајем гас. Додељено време када потрошим и сам ћу да постанем пичкин дим.", рефрен је поводом кога је Бора записао "Вулгарно? Не бих рекао". Много пре но што је потрошио своје време.

Оставивши, ипак, за собом, много више од тог ништа.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације