ЗАШТО СИ НОСИО ПИШТОЉ ТЕ НОЋИ... Капетан Драган открио непознате детаље о хапшењу Лаушевића (ФОТО)

ПРЕРАНИ одлазак ванвременског уметника Жарка Лаушевића веома је потресао земље бивше Југославије.

Фото: Архива Новости/В. Данилов

Неколико дана након Лаушевићевог одласка на вечни починак, Драган Васиљковић, капетан Драган присетио се свих успомена које никада неће избледети.

Жарко и Драган били су и више од пријатеља, а током сурових животних тренутака један другом су представљали својеврсни симбол подршке, ненадмашне снаге и вере у „боље сутра“, које је често било под знаком питања, али никада „осујећено“ и свргнуто са „пиједестала зареченог“.

- Лаушевић и ја смо били веома блиски пријатељи, дуже од три године, свакодневно смо се виђали, ноћили смо један код другог, то је били истинско пријатељство. Жарка не знам као великог глумца, из простог разлога јер смо били веома блиски. Једини филм који сам погледао био је „Бој на Косову“, с обзиром на то да не пратим телевизију, серије, филмове. Познајем га као човека, као и његову породицу, Мају, Ајсу. Када помислим на њега, сетим се момента када ми је рекао да ће купити пиштољ. Знам га као мирног, сталоженог човека, али претпостављам да га је већина људи замишљала као Милоша Обилића, ратника, агресивног, јаког. То није била истина, био је мекан, изузетно одан супруг и отац. Без обзира што су све жене Југославије биле заљубљене у њега. Није био женскарош. Никада га нисам чуо да има порив и жељу да улази у такве афере. Мају је много волео. Када се порођала, затекао сам га у кући како фарба, те сам му притекао у помоћ и помогао му да то одрадимо како треба. Три ноћи смо се тиме бавили. Жарко је желео да среди стан, како би дочекао супругу и бебу. То је био веома скроман, мали стан, ништа што би се очекивало од мегазвезде. Никада га нисам видео са дебелим новчаником, али могу да кажем да је био преплашен. Не за себе, већ у вези са својом породицом. Након представе „Свети Сава“ се веома бојао, те је желео да купи пиштољ. Током тог времена је било оружја на сваком кораку, сви су носили дуго наоружање, та појава није била толико необична. Тако нешто му сигурно не би пало напамет да је ово време у питању. Рекао сам му да то не носи са собом, већ да га чува у кући, али и да купи револвер, њега је мало теже опалити, када се испали метак, опет мора да се натегне. Пиштољ је опасна играчка, од њега најчешће страдају – најмилији. Услед нестручног руковања, веома је лако повући ороз, забораве да изваде муницију. Свима скрећем пажњу на те ставке – био је прецизан Васиљковић, који је током разговора испед себе имао веома јасну ретроспективну свих заједничких момената – урезаних у подсвест.

- Тада сам био у Крајини, усред рата, добио сам вест пар дана касније. Одмах сам дошао до Београда, па за Црну Гору. Отишао сам директно у затвор, то је било време када нису биле дозвољене посете. Мене су пустили унутра, и одвели ме у ћелију. Седео сам на кревету са њим – шокиран. Већ су му тада дали седативе, али је био при себи. Видело се да није то тај Лаушевић који је био пре неколико дана. Упитао сам га – „Лаушевићу, због чега си носио пиштољ?“, а он је одговорио – „Управо због тога, плашио сам се да ми неко не упадне у стан, понео сам га у торбици. Када сам схватио да ми отимају торбицу, видео сам брата који лежи на поду, ударали су га по глави. Убијали су га! Бојао сам се да не ухвате пиштољ из торбице.“ Убеђен сам да је то био нагон за самоодбраном, нико ме никада неће убедити у супротно. Направили су га насилником. Не знам ниједног човека на свету који га је упознао, а да не дели мој став. У себи није имао агресивност, био мирне и благе нарави. Није покушао да оправда то што се догодило, частан је човек био. Само је говорио – ослободите ми брата! Спасите га, он ништа није крив, ја сам тај који је пуцао. Тиме је показао величину. Породица му је била изнад свега, а развод са Мајом је уследио управо због тога како би заштитио оне које највише воли, желео је да их удаљи од себе. Потпуно га разумем због чега је тако поступио. Да видим свог брата на земљи, како га тројица мушкараца туку, пуцао бих – пуцао бих у главу! Такав порив се у сваком човеку јави. Та драконска – прва пресуда је била искључиво јер се радило о Лаушевићу. Погледајте његову биографију када је реч о насиљу, а с друге стране те екипе, све ће вам бити јасно. Не желим поново да отварам тај процес. Никако га не смемо запамтити као неког убицу, он је само бранио оно што му је било најважније. И ја сам то радио, некога убио тамо негде – вероватно, бранио сам оно што ми је било битно. Не верујем да сам насилник, зао човек, и дан – данас не могу да мрзим Хрвате само зато што је Хрват – рекао је у даху, а потом се осврнуо и на чињеницу да су прекомерни стрес, немили сплет околности и душевна бол превасходно су утицали да се Лаушевић суочи са немилосрдном дијагнозом – која га је приковала за болничку постељу.

- Нисам медицински стручњак, али је сигурно стрес утицао. Природа нас је тако саткала – кад почне много да боли, приведе нас крају, како се не бисмо много патили и мучили. Драго ми је што га нисам видео у том последњем стадијуму, памтим га из другог времена, читаву породицу, волим да се сећам Жарка, Маје и Ајсе из тих срећних времена. Преферирам да се фокусирам на позитивне ствари. Нека му је вечна слава, изјављујем саучешће како фановима, пратиоцима, тако и породици – испричао је капетан Драган за БСЦ Хаппy портал, истичући да се се појавити на комеморацији и кремацији 20. новембра на Новом гробљу у Београду.

Курир.рс/BSC Happy portal

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације