МАЈКУ И БРАТА ЈОЈ УБИЛИ АЛБАНЦИ НА КОСОВУ, ДРУГИ УМРО ОД ТУГЕ: Трагична судбина југословенске певачице зване "црни лабуд"

Мирјана Петричевић, познатија као Мира Косовка, била је звезда Југославије коју су сви волели. Невероватне харизме, предивног гласа, стасита и бритка, прави ‘црни лабуд’, како су је медији годинама називали.

принтцсреен/Јутјуб

Нико није могао да остане равнодушан на њен таленат, шарм и лепоту када се осамдесетих појавила на јавној сцени. Захваљујући музичким успесима појављивала се и у неким филмовима старе Југославије.

После велике трагедије коју је преживела крајем деведесетих, покупила је кофере, напустила естраду и преселила се у далеку Аустралију. Међутим, после скоро две деценије живота у земљи кенгура, одлучила је да се врати и заувек распакује кофере у својој земљи.

– Музици се нећу враћати сигурно, већ имам 62 године, имам разлога зашто не могу да се вратим музици, али никад не реци никад. Нисам ни мислила да ћу живети у Аустралији па сам живела 16 година, то није мало, али за сада не размишљам о томе – додаје Косовка.

Њу никако живот није мазио, а многе је растужила својом причом.

Давне 1999. године отишла је у Аустралију због смрти њене мајке, коју су убили албански екстремисти. Због финансијских проблема који су задесили њу и чланове њене породице морала је да пева за мале паре.

– Мука ме, сине, натерала да одем. Сви моји су избегли из Ђаковице, нико нема пара, нико те не пита како ти је… Када су ме позвали људи из Аустралије и питали за колико новца ћу отићи да радим, рекла сам им: „Колико дате.“ Кад немаш пара, и сто марака је много. Отишла сам и остала тамо – рекла је својевремено Мира.

Међутим, Миру је задесила још једна породична трагедија. Њој је преминуо брат близанац, због чега је престала да је бави музиком.

– Више нисам могла да певам, није ми било ни до чега. Смрт брата ме је потпуно уништила. И данас осећам велику празнину. Увек је волео да ме види насмејану и лепу, звао ме је „Мој црни лабуде“… После његове смрти била сам емотивно убијена, мислила сам да ће ми бити лакше уз алкохол – навела је певачица.

– Сви ми знамо и сви знате да сам имала јаке трагедије у фамилији и од 2007. сам почела да престајем, а онда сам 2009. скроз престала да се бавим тим послом тамо а и овде. Немам дефиницију зашто, али у неку руку је срце пукло, али се ипак држим – испричала је она.

- Браћа као браћа, ми смо се много волели, али они мене нису штитили. Никада ме нису третирали као девојчицу, ма какви, учили су ме да се сама штитим и борим за себе. Они су мене више васпитавали да будем мушко него женско, али, наравно, не буквално мушко! Најбитније им је било да будем продорна и да будем своја, да никада нико не може да манипулише мноме.

То ми је много помогло касније у животу када сам дошла да студирам у Београд и отпочела самостални живот у Студентском граду. Никада нисам била толико свесна своје лепоте, зато што ме нису тако васпитавали, већ су ме учили да се борим и да се штитим.

О браћи и нерођеном детету

– Мог Милана су доле на Косову и Метохији, посебно у Ђаковици, сви знали као предивног човека. Прва трагедија у мом животу везана је за њега. Он је убијен 1981, њега је Удба убила. Није волео те промене заставе, насељавање, давање толиког права Албанцима. Прво му је застава сметала, склањао ју је. Када је пролазио Тито кроз Ђаковицу, мог Милана затварају. Мало помало, искористили су то време које је владало. Тада су могли да смакну ко год да им смета и здраво, ђаци. Њега и Вучуровића је наводно згазила „лада“, а тенку да су се наместили, не би изгледали тако.

Његову смрт сам јако тешко поднела, после ње сам сазрела брзо. Милан није имао ни очи ни нос ни уста, требало ми је десет година да покушам да заборавим каквог сам га видела тад, али џабе, никада нисам успела да заборавим тај призор. Где сам и рекла да ми отворе тај ковчег, то је био шок, он је имао 33 године када су га убили. Била сам млада, имала сам 21 годину када сам остала без њега. Живљење без њега, шта знам, он ми некако највише фали после Мирослава, у ствари поред њега. Било је шта је било, моја душа зна, али родиш се тако. Бог да ономе ко може да издржи, не знам, ко не може, он оде. Као што је и мој Мирослав отишао јер није могао да поднесе неке ствари.

– Јесте ми било тешко, сваки дан је тешко, али сам некако научила да живим с тим. И знам да они тамо мене горе гледају и знам да очекују да будем стуб, јер сада и јесам стуб пред њиховом децом и пред унучићима сада. Мислим да желе да идем напред сама, да не падам и да гледају како ја то сама стоички носим. Изгубила сам свог сина нерођеног. Имао је седам месеци, то је већ било дете. Нисам знала да нешто није како треба, умро је у мени а да ја то нисам ни знала. Отишла сам на контролни ултразвук и сазнала да је моје дете мртво.

Ништа ме није болело, ништа ми није било, никакве симптоме абортуса нисам имала и одем тамо, оно мртво ми дете. Шок! Довиђења, друже, довиђења, памети… Знаш, сине, он је имао кило и деветсто грама, на последњем ултразвуку су рекли да добро напредује. Али јачина, нисмо ни свесни колико је психа јака код човека. Једноставно знаш да поново мораш напред.

Бог ме је изабрао да носим тај крст, ја га мушки носим, могу ти рећи. Неко изгуби душу, постане љубоморан, кваран, али јок, ја имам срце за цео свет. Таква сам с добрим људима, а лоши, они нека ме се пазе. Правична сам, праведна и то ме држи.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације