НАШ МОРИСОН ЗА НАС ЈЕ БЕСМРТАН! На париском гробљу Пер Лашез, са поклоницима легенде на месту где jе сахрањен пре пола века (ФОТО)

СУБОТЊЕ јутро. Десет сати. Париз још бистри поглед од делимично проспаване ноћи. Гробље Пер Лашез.

Фото Приватна Архива

Тачно је пола века од смрти легендарног Џима Морисона. Сахрањен је овде, међу многим планетарним звездама.

- Џим је говорио да постоје познато и непознато. Између то двоје, налазе се врата - обраћа се Катрин присутнима, играјући се речима у преводу имена групе "Дорси", читајући истовремено текст Бодлера у славу песнику достојног једног Рeмбоа.

Живи на Атлантику. Последњих двадесетак година, не пропушта ниједан важан датиум. Део је удружења које негује сећање на Џима Морисона.

Рано је, али и Морисонови вршњаци, како време одмиче, почињу да устају раније. С годинама, навике се мењају. Нису више у првом цвату. Једино је њихов идол, на мајицама, остао млад.

- Жао ми је само што нас нема више. Обично смо бројнији. Епидемија је крива - каже Катрин за "Новости".

Једну од оних мајица, с бесмртним Морисоновим ликом, носи и Кристел, која живи у близини париског Дизниленда.

- Раније сам долазила сваке године. Сада сам углавном ту када су округли датуми. Обожавам га. Ово је начин да га видим у стварности. Волим његову музику, али и све што га окружује. Остаћу целог дана на његовом гробу - истиче Кристел.

Ернесто је из Луксембурга.

- Овде смо због историје - концизан је, долазећи на ходочашће, у друштву Ђузепа и Пјера из Каталоније.

Хаико је допутовао тог јутра возом из немачког Ајзенаха, у друштву још тројице пријатеља.

- Имао сам 13 година када су ми 1973. моји стараји другари пустили песму Light my fire. А онда су дошле остале. У његовој музици се мешају психоделија, рок и блуз. То је оно што волим - вели Хајко.

Фото АП

Како време одмиче, пристижу млађе снаге. Развукли се и они облаци. Понеку елегичну сузу с неба заменио је осунчани жагор радости. Прича се, по групицама, француски, холандски, италијански, немачки, енглески. Долази поклоништво из целог света. Млада гарда. Јер, Џим Морисон је бесмртан. Њима ни пандемија ништа не може. Сада је то већ добро попуњен ешалон.

- Морали смо да дођемо на педесетогодишњицу. Волимо његову музику и све што је радио - кажу углас Марта и Фабрицио из Ла Специје у околини Пизе.

Foto: Фото ЕПА

POGLEDAJ GALERIJU

Тридесетчетворогодишња Мартина из Пољске, која у последње време живи у Паризу, ову прилику ни за шта на свету не би пропустила.

- Мој је идол од ране младости. Сваке године сам ту. А сада је специјални датум. Дивим се његовој одважности. Био је живи спектакл - истиче ова млада Пољакиња.

Валтер је у четрдесетој, Кејт у двадесет седмој.

- На првом месту су његове речи - поручује овај пар из Дордрехта, најстаријег холандског града.

Валтер долази сваке године, а Кејт од прошле. Сад знамо и откад су заједно, и шта их је спојило.

Фото Г. Чворовић

Око гроба, гужва. Пред надгробном плочом група Шпанаца. Хулио, Лидија, Антонио, Фернандо и Едуард позирају за вечност.

- Џим је у нашем срцу - каже кратко Хулио.

Око споменика, фанови остављају поруке за успомену. Свеће поређане у облику броја 50.

Опијају мирисни штапићи. Около, писма. Цвеће. Празне боце. Сажвакане жвакаће гуме. Портрети. Срце у раму.

Гроб ефемерно штити заштитна ограда. Неки је прескочили, да буду ближе стиховима. Стижу чувари реда и ствари враћају у нормалу. Све се одвија у добром духу који лебди над Морисоновим гробом.

Било је и оних који су ту покушавали да проведу ноћ.

- Ту су камере, а и ми их опомињемо. Забрањено је - преноси нам један од чувара.

Претходну ноћ и јуче целог дана није престајао дефиле. Све је под конац. Лепо време, кренула мало кишица, па стала баш кад треба.

- Нисмо ни знале да је годишњица његове смрти. А када смо чуле, била је то права прилика да дођемо - каже нешто старија, у групи младих житељки Барселоне.

Фото Г. Чворовић

Оне најмлађе нису још чуле Џимијеву музику, али после овога, сигурно хоће.

На изласку с гробља, одмах иза угла, одавање почасти наставља се за капљицом и трпезом у оближњем кафеу.

- Луди смо за Џимијем. Због његових стихова, сексипила, стања духа - каже Францускиња Кристина.

С њом за столом у већем друштву је Сјузан.

- Велики сам обожавалац Џима Морисона. Никада пре нисам била на његовом гробу. Сада се све поклопило. Попуштање пандемије, жеља да негде отпутујем, Париз као град који ме одушевљава, легендарно гробље Пер Лашез, пола века од смрти мог идола. Зато сам ту - истиче ова Њујорчанка.

Конобар Нино каже да се спремају да одају почаст преминулом Нобију, из околине Штутгарта, који је редовно долазио на Морисонов гроб. Ту су, сада, његова супруга Кони и кћерка Виона.

- Настављамо тамо где је он стао. Одржавамо контакт с његовом другом породицом, свим

Фото Приватна Архива

Морисоновим поштоваоцима - каже Кони.

- Живим уз музику "Дорса" - додаје Виона.

Ту је и Жан Ив Резо, писац више књига о Џиму Морисону. У једној од њих је и открио да је преминуо од овердозе, а не од срчаног удара.

- Многи не знају да је Морисон, у ствари, био стидљив. Прве концерте је одржао окренут леђима публици. Тек после се ослободио - каже нам Резо.

С њим у друштву је и Јазид Ману, који се спрема да на јесен објави велику монографију о Џиму Морисону са текстовима написаним о њему. Волео би да, унапред, придода и овај још ненаписани, као поздрав из Србије. Све је овде, некако, смирујуће и помирујуће.

На изласку из кафеа, врата, која воде право у Морисонов Париз.

* * * * * * * *

НОСИО САМ ПРИПИТОГ ЏИМА НА ЛЕЂИМА

МЕЂУ пријатељима и обожаваоцима Морисонових стихова и музике у кафеу "Код пријатеља Жистена", био је јуче и Жил Јепремијан, човек који је имао прилику да уживо среће легенду "Дорса".

- Ово је важан дан - каже Жил и радо пристаје на разговор.

Сећа се када је Морисону једне ноћи помогао да не остане на улици. И, креће прича.

- Био сам у чувеној дискотеци "Рокенрол циркус" коју је Морисон редовно посећивао. Одавно више не постоји. Седео сам са пријатељима, а онда кренуо кући. Напољу ми је пажњу привукла необична сцена. Неко је, пијан, ударао ногама у врата. Покушавао је да се врати унутра. Избацивачи нису хтели да га пусте и тражили су да оде - преноси наш саговорник.

СЕЋАЊЕ Јепремијан, први с лева са пријатељима, јуче у Паризу Фото Г. Чворовић, Фото Г. Чворовић

Било је то у мају 1971, два месеца пре Морисонове смрти.

- Лик ми се учинио познатим. Размислио сам мало и схватио о коме се ради. Питао сам га где станује, али није био у стању да ми одговори.

У то време, Жил Јепремијан је, као двадесетогодишњак, још живео код својих родитеља.

- А у четири сата ујутро не доводе се непознати пијани људи у родитељски стан! Онда сам се сетио свог пријатеља, музичког критичара Ервеа Милера. Пошто тада није било мобилних телефона, узео сам Морисона под руку и одвео до првог таксија, о онда право у Милеров стан, на другој обали Сене. Није ми испрва веровао кога му доводим - преноси нам ову занимљиву сцену.

После тога су се он и Морисон видели још неколико пута.

- Срели смо се следећом приликом за ручком. Био је са својом девојком Памелом. Овога пута трезан - завршио је сторију Јепремијан.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације