ПРИЧА О РОКЕНРОЛУ КРОЗ ЏЕЗ ПРИЗМУ: Кантаутор Срђан Марјановић у Београду представио трећи роман "Нисам ти баш све рекао"

ПРИЗНАТИ музичар Срђан Марјановић, који је, у последње време, све више фокусиран на списатељски рад, представио је недавно у Београду роман "Нисам ти баш све рекао", у издању "Нове поетике".

Фото Синиша Обренић

Његова трећа књига објављена је крајем прошле године, али су се тек сада стекли услови, због побољшане епидемиолошке ситуације, да буде званично промовисана.

После романа "Жице" и "Океј, пресвући ћу се", Марјановић је одлучио да се, из рокерског миљеа, макар путем писане речи, пресели у џез. Јунак његовог романа је 40-годишњи саксофониста који живи наизглед успешан, миран породични живот, међутим, једно неверство слику идиле разбија у парампарчад.

- Све те књиге су продужетак мојих песама - истакао је на промоцији Марјановић. - Живим виртуелни живот који иначе не могу јер сам матор, кроз своје јунаке који су још увек млади.

Упитан колико има истинитог, личног у овом роману, Срђан одговара:

- Колико год да је фикција у питању, на тим страницама се увек налази део живота самог писца, хтео он то или не.

Публициста Душан Весић напоменуо је да Срђана прати од самих музичких почетака, нагласивши да је он увек уносио нешто ново у оно што је радио, било да је то музика, уреднички посао у дискографској кући, књижевност...

- Није ме изненадило кад је почео да пише, јер му је била потребна друга каријера - оценио је Весић.

- Видело се у "Жицама" да је озбиљан таленат за то. Нови роман ме је одушевио. Ја дам писцу 17 страна. Ако ме до тада не купи, тешко ће да ме купи на 39. страни. Он ме је купио одмах и држао ме је до краја. Сваки пасус је тачно колики треба да буде. О ликовима не сазнајемо ништа више, нити мање од оног што треба. Толико су реални да ти у сваком тренутку гледаш филм. Три паралелне приче су послагане како треба. Фасцинантно је како је он, који није џезер, упао у тај начин размишљања. Ја сам 40 година изграђивао свој стил, он га има одмах. Тек сам на 70. страни први и последњи пут погодио шта ће да се деси.

Музички критичар Бане Локнер Срђана доживљава као "једног од последњих фрикова правог Београда".

- Међу њих су спадали покојни Тирке, Преле, Мишчевић, Драган Николић - набројао је Локнер.

- Ову књигу краси спој Београда с краја шездесетих, седамдесетих и до почетка осамдесетих, са садашњим временом. Шаљу се поруке са мобилних телефона, али психологија одрастања људи и конзервативног начина васпитања, дружења, више су обележја ранијих периода. Ликови су измишљени, међутим, препознајемо одређене чланове бенда. Рецимо - бубњара Тошкета (Лазар Тошић, прим. М. Ћ.). Књига је питка за читање, али је та питкост особина квалитетних писаца. Овај роман се може, на неки начин, сматрати полуаутобиографијом.

Фото П. Милошевић

И сам аутор се осврнуо на питање - зашто џезер, а не рокер.

- Хтео сам да напишем роман који ће имати везе са музиком - вели Срђан.

- Нисам желео да прича буде о гитаристи, јер сам ја то. Џез волим, иако га не свирам.

Пропратио сам масу ствари које су везане за џез, да бих могао о томе да пишем. Имам много пријатеља међу џезерима. Један од њих је Јован Маљоковић, са којим сам снимио песму посвећену саксофонисти. Он је то бриљантно урадио. Ово је, у ствари, прича о рокенролу кроз џез призму. Сви џезери су, на неки начин, почели са рокенролом.

ЂУРА ФАСЦИНИРАН КОЛИМА

МУЗИЧАР и писац Владимир Ђурић Ђура истакао је значај Марјановића пре свега у нашој музици. Срђан је, како је Ђура рекао, "скрајнут од главних токова, мада је много тога урадио".

- Мислио сам да ће бити мало климаво ако је џезер у духу рокера, међутим, испоставило се да је то интересантна комбинација - рекао је Ђурић.

- Фасцинантно ми је што је главни јунак толико заљубљен у аутомобиле. Он свој аутомобил сече, вари, преправља, и на крају ствара неки чудесни хибрид који, чак, успева да прода за јако добре паре. Добили смо аутентичан, урбани роман.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације