НУДИЛИ СУ МИ МИТО ДА ОТКРИЈЕМ КРАЈ: Глумац Милош Влалукин открива тајне домаћих серија

ГРАДСКО дете, одрастао крстарећи београдским улицама као прави "улични ходач", глумац Милош Влалукин, разбарушене боемске појаве, у ТВ и филмском стваралаштву досада је играо само урбане момке.

Фото IMDb

Тако су га видели писци и редитељи, а тако га је и публика доживела. У последње време доста тога се променило, па Влалукина ових дана гледамо и у епохи и у популарним породичним серијама.

Запажене улоге остварио је у пројектима "Миле против транзиције", "Вратиће се роде", "Чарлстон за Огњенку", "Клан", "Оно као љубав", "Смрдљива бајка", "Сумњива лица", "Београдски фантом", "Комшије", "Јутро ће променити све", а позоришна каријера је нешто од чега не одступа и где се осећа комфорно и слободно. Свира неколико инструмената, ужива у музици, она му поред породице помаже да сачува духовни мир и концентрацију. А тренутно га гледамо у домаћим серијама - "Александар од Југославије" и "Игра судбине".

"Игра судбине" ( Павле Јеринић), Фото IMDb

У серији "Александар од Југославије", играли сте Милорада Драшковића. Улога је била врло запажена од стране гледалаца, каква су ваша искуства?

- Истраживао сам какав је био човек, јер је он историјска личност. Он је пореклом из Херцеговине, одрастао у централној Србији. Пробао сам да се не бавим дијалектом, већ тиме шта је, ко је био, и шта је радио. А он је човек који је хтео да забрани Комунистичку партију, и на крају су му дошли главе, што смо могли да видимо и у серији. Било је дивно сарађивати на сету са Љубом Булајићем, Миодрагом Крстајићем, са којим сам играо прву главну улогу у позоришту. Носим веома лепе утиске са рада на том пројекту.

Неке ваше колеге кажу за Здравка Шотру да се, као редитељ, бави само великим темама, и да је у томе, између осталог његова величина. Шта бисте ви истакли као његов највећи квалитет док сте сарађивали са њим?

- Имати толико снаге и енергије у тим годинама, и са таквом каријером иза себе је нешто чему ја могу да се дивим. Са њим сарађивати је песма. Ја сам "у тренингу" јер пуно снимам, тако да сам био спреман да "играм и плешем". Уз њега, направили смо сјајну причу.

Играте и у теленовели "Игра судбине", која је постигла огроман успех. Да ли сте то очекивали?

- Ни претпостављао нисам да ће бити толико гледана. У нашој вибер-групи сваког дана добијамо податке колики је "шер" и сви смо одушевљени. У тренутку када се захуктала прича у серији, почео је "локдаун", људи су, у 21.00, најчешће били код куће, али не мислим да је "прајмтајм" главни разлог који утиче на гледаност. Важно је и то што у њој нема насиља и криминала. Серија се бави људским причама, животним ситуацијама, са којима много људи може да се идентификује. На корак смо до почетка снимања друге сезоне, и надам се да ће имати још већу гледаност. Добра је атмосфера на сету, као и глумци, веома се лепо слажемо, радимо и дружимо.

"Клан" (Александар Димитријевић), Фото IMDb

Ваш злобни Звонимир скренуо је пажњу, направили сте сјајну улогу. Шта ће бити са вашим јунаком у другој "рунди", јесте ли имали прилике да завирите у сценарио?

- И да јесам, није тренутак да о томе говорим. Спрема се још много заплета и расплета, мислим да ће гледаоци баш уживати у наставку серије. Чак ми је једна девојчица нудила и новац да јој откријем шта ће се даље дешавати. Шапнула ми је: "Имам 80 евра, само ми молим те кажи шта ће се десити". Догађају ми се невероватне ствари. Тако ме је и један таксиста питао ко је убица у серији "Једини излаз". А ја кажем: "Колико ти кошта овај ауто?".

Он ми одговори - десет хиљада евра, а ја - мало је то, мало (смех).

У "Игри судбине" се не појављују глумци које смо навикли да гледамо готово у свакој серији. Дата је прилика и некима које не срећемо тако често у драмском и серијском програму.

- Реч је о великој телевизијској продукцији, снимања су честа, па физички ти људи који су ишли из серије у серију не могу то да постигну. Управо је то и прилика за неке друге талентоване и школоване колеге да покажу шта знају и добију своју шансу.

Фото М. Анђела

Звонимир је потрчко криминалца Брунера. Људи са "друштвеног талога" су незаобилазан део сваке наше драмске и серијске приче, чак и у ситкомима.

- Они су део нашег друштва, али генерално и сваког друштва. Имате добре и лоше момке, што би деца рекла - добрице и лошице. То је стварност, они су незаобилазни, без обзира на жанр.

"Миле против транзиције", "Вратиће се роде", "Чарлстон за Огњенку"... Чини ли вам се да су вас писци и редитељи до сада видели у специфичним, типизираним улогама?

- Ја сам градско дете, тако да је логично да ме виде као београдског ортака, а не као неког ко је из Шумадије или Војводине. Зато сам вероватно најчешће играо те неке градске ликове. Велики изазов би ми био и да се испробам у улогама у којима ме на први поглед редитељи не виде.

"Смрдљива бајка"(Петар Божовић),  Фото Промо

После филма, одгледали смо и серију "Једини излаз", која је привукла огромну пажњу јавности. Каква искуства носите са снимања?

- Серија је заиста нешто ново у нашој земљи, у продукцијском смислу, прича је одлична. Темпо, неизвесност, радња, све је феноменално. Веома сам задовољан како изгледа цео пројекат, али и својом улогом. Имао сам сјајну сарадњу са редитељем Дарком Николићем, екипом сарадника, глумаца...

Тренутно се снима више од 50 серија. Да ли постоји нека улога која вас је заобишла, а коју сада прижељкујете?

- Добру, интригантну, да има добар текст и да буде главна. То прижељкивање траје од почетка каријере и никада не престаје. Одиграо сам много улога, а нисам неке које сам највише желео. Саветовао бих млађе колеге да на то треба да се навикну. Важно је трајати, добро играти, имати стрпљења, јер све дође на своје. Наш професор Бајчетић знао је да каже: "Ово што сада чекате није ништа, чекаћете цео живот". И то је тачно. Цитираћу, недавно преминулог, великог глумца и колегу Бориса Комненића - Ја сам плаћен да чекам, ја глумим зато што волим. Тако да су стрпљење, чување концентрације, унутрашњег мира веома важни. То се вежба годинама.

Да ли вам музика, као друга љубав, помаже у том чувању унутрашњег мира и хармоније?

- Увек је добро имати слушалице на ушима, понети их на снимања, и на сва та места где чекате. Од домаћих ствари слушам највише нови талас, имамо одличне талентоване музичаре. Вежбам гитару мало по кући, најчешће са својим синчићем. Имам доста инструмената - шест гитара, бас, удараљке, клавијатуру...

Ви сте озбиљан "кућни музичар"?

- Е добро сте рекли - озбиљан кућни музичар (смех). Музика ме опушта, инспирише, забавља... Испуњава ме у сваком погледу.

Будући да играте у више представа, ваш позоришни уметнички живот је нешто што се одвија пуним темпом. Недавно сте имали и премијеру у УК "Вук". Да ли је позориште ваша друга кућа?

- Ми из "Бухе" смо избеглице у УК "Вук". Позориште је један озбиљан тренинг. Имамо добар ансамбл, одличне представе и за децу и одрасле. Играти и путовати са таквим колегама је незаборавно искутво. Волим позориште, осећај који ми пружа је незаменљив и један је од разлога зашто се бавим овим послом.
 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације