НИСУ МОГЛИ ИМАТИ ПОТОМСТВО, ПА ОТХРАНИЛИ 11 ТУЂЕ ДЕЦЕ: Заборављена прича о Ђуји и Ђурађу (ВИДЕО)
ЂУЈА и Ђурађ Секимић, из села Кукуље код Српца, отхранили су једанаесторо деце у временима када живот није био нимало лак, када је Други светски рат узимао данак на сваком делићу Балкана.
Ови племенити људи нису могли имати властито потомство, па су отворили врата свог дома, али и срца, за сву децу која су требала сигурно уточиште. Њих двоје венчали су се у својим двадесетим, 1920. године и заједнички живот градили су у сиромашним условима. Поседовали су само шест дунума земље, скромну кућу и мало стоке, али су имали оно што се ничим купити не може - чисту душу и поштен образ.
Код њих су спас нашли они који су остали сирочад, они који су били нежељени, али и они које нико није могао прехранити. О њима се писало у скоро свим познатијим југословенским новинама, а емотивну исповест о животу у породици Секимић за АЛОонлине испричале су Милева Лукић и Милена Илибашић, две даме у пензији, које су одрасле уз Ђују и Ђурађа, односно, како оне кажу, уз „бабу и ђеду“.
Милена је дошла у породицу Секимић и имала је тек неколико дана. Мајка јој је након порода умрла, отац отишао у рат, а стричеви су преузели бригу о старијој деци. Како каже, другог спаса за њу, осим Ђује и Ђурађа, није било. Оне причају да се „баба“ плашила да ће јој тако мала беба умрети, али није оклевала ни секунду да је привије у наручје и пружи све од себе како би је отхранила.
– Тада није било говора о неким прихранама за бебе. Баба ми је правила папице од крављег млека, воде и препрженог брашна. Ни цуца није било. Морало се ићи у Србац да нађеш неку, па ти онда и њу мачка поједе – прича нам Милена.
Милева, која је рођена 1938. године, у то време имала је пет година и била је мезимица Ђује и Ђурађа откако је са годину и осам месеци стигла у њихов дом. Кроз смех каже да од момента доласка Милене она више није била дете јер су се тада „стицали“ да беба преживи.
– Ђедо је морао ићи на надницу и зарађивати, а баба је само око ње била. Стално ју је носала уз себе – са осмехом на лицу прича Милева.
Тврди да се сећа момента када је отац отишао у рат и довео је у двориште породице Секимић, иако је била јако мала. Присетила се и времена када су усташе ишле и претресале све куће у селу. Каже да су се тада крили у „процветао, плави ћетан„.
Прво диете које су отхранили Секимићи било је од Ђујине сестре које је остало сироче. Милева и Милена причају да је Ђурађ тада отишао и на леђима донио дете из Елезагића до Кукуља, а то је неких 15 километара удаљености.
Даље кажу, у дому Секимића увек је било четворо или петоро деце. Неко је био пар година, неко је остајао мало дуже, а Милева и Милена су цели живот остале уз „бабу и ђеду“, чак и када су се запослиле, удале и добиле потомство.
– Била нас је увијек пуна кућа. Са нама двема цели живот уз бабу и ђеду био је и Ненад Пеција. За њега су једино добијали неку помоћ јер су бабу звали из Општине Србац да узме сироче. Њему је мајка умрла када је имао две године, па је Ђуја, наравно, рекла да га доведу. Шта је могла добијати за њега, нешто ситно. А не само да нису добијали помоћ, већ су они били сиротиња. Мало земље, само шест дунума. Ђедо је све на својим леђима зарадио, а баба је била вредна жена. Увек је била око стоке, на пољу и око деце. Били смо сиротиња, али смо имали шта појести – казале су Милева и Милена.
Колико је кућа Секимића била отворена за све у невољи сведоче Милева и Милена још једном дивном причом. Кажу како је једна жена дошла да се породи код Ђује, па ју је замолила да јој „причува дете“ док она нешто не заради да може да је „подигне“.
– Када је та жена дошла да се породи ђедо се сав напио од среће јер се родило дете у његовој кући. Две кћерке је та жена оставила код њих. Сузана и Свјетлана су биле ту неколико година док им мајка није дошла из Словеније и узела их када је „стала на ноге“ – прича Милева.
„Нећу да свет каже да ми сироче чува краве“
Ђуја је, како кажу, давала све од себе да оне буду образоване како би могле себи обезбиједити достојан живот. Милева је 1949. године отишла у Дом ратне сирочади у Српцу, како би похађала школу, па се тамо због тешких животних услова јако разбољела. Каже нам како је наредних неколико мјесеци провела кући како би се опоравила. Када је оздравила, прича Милева, Ђуја ју је послала у Србац у школу, али она није била вољна ићи. Драже јој је било, прича, да буде код куће и чува краве.
– Пререзала је дио хљеба, унутра ставила кајмак и послала ме у Србац. Тада се свуда ишло пјешке, превоза није било. Казала ми је: „Видиш вратњице, изађи на пут, па или под градину или у школу. Само изађи напоље. Нећу да свијет каже да сам оставила сироче да ми чува краве.“ Ја бацим онај хљеб, љута, па кренем на капију и ка школи. Дошла сам до једног моста, након осам километара сам огладнила, а бацила онај хљеб кући. Када сам дошла у Дом они су већ вечерали и није више било шта јести. Прешла сам 18 километара тај дан, а имала сам 13 година. Нама то ништа није било тешко. Да ме баба тада није послала, ја бих остала без школе – казала је Милева.
Продали задњу краву да би мезимице завршиле школу
Милева прича како је било још путешествија због школовања. Са „бабом“ је ишла пјешке и у Градишку, а живјела је и у Бањалуци гђе је завршила школовање и постала учитељица. Са њом је, у граду на Врбасу, из истих разлога, становала и Милена.
Милева и Милена неизмерно су захвалне на труду „бабе и ђеде“ да би оне биле образоване. Кажу како су продали задњу краву да би њима обезбедили услове за школовање.
– Баба је била већи педагог од нас. Била је неписмена, али нас је извела на прави пут. Сећам се како сам за столом вјежбала писање слова, а она ми је пришла и рекла: „Како лепо пишеш, а је л’ ово мора бити оволико веће?“. Није она знала ни које је слово, али је видела да није сразмјерно. Није кудила, увек је уз добронамеран савет провукла поенту – причају Милева и Милена.
Милева и Милена одлазиле су код својих рођених, али њихов дом заувек је био код Ђује и Ђурађа.
– Одлазили смо ми до својих, али није то била наша кућа. Наше је код бабе и ђеде. Баба се знала нашалити па мојој мами рећи: „Што се ниси облизнила, па једна теби, једна мени - прича Милева за АЛОонлине.
Колико је Ђурађ био пожртвован дочарале су Милева и Милена у неколико примера.
Милева прича како је стање у србачком Дому било тешко док се она школовала. Све је било оскудно, хране једва да су имали, али једног седмог јануара чула је глас „ђеде“ у ходнику.
– Ма је л’ то мој ђедо? Откуд мој ђедо сада?! Зима, снег све путеве завејао, мора да ми се чини. Ја изађем и видим свог ђеду са корпом пуном ствари. Дошао мој ђедо и донио Божић! У корпи свега, скромно, али оно што су имали он је донео да једем. По таквој хладноћи он је пешке без поговора из Кукуља донео милоште у Србац да ми за Божић имамо појести. Ходао је по највећој зими 18 километара да би ја појела нешто што је баба наспремала за празник – казала је Милева.
Није ово био једини пут да је Ђурађ Секимић препешачио небројене километре по најгорим временским условима да својим девојчицама донесе храну и остале потрепштине. Тридесетпет километара до Бањалуке прелазио је свако мало и ништа му тешко није падало. Кажу како је и вукао запрежна кола по снегу и цичи зими, куда коњ није могао проћи, само да би њима донио мало хране.
Једне године, кажу, када су обе биле у Бањалуци, Ђуја је дошла до материјала да сашије капут и по мужу га послала Милеви.
– Мој ђедо је њега пребацио преко руке и кренуо ка Бањалуци пешке. Није знао да може да га пребаци како год хоће, па му је цела рука утрнула док је до нас дошао. Мислио је да ће се погужвати ако га не буде држао тако – сетно каже Милева.
„Одох часком до Бањалуке“
Старији мјештани села Кукуље сећају се Ђује и Ђурађа и испричали су како су им се сви редом дивили.
– То су били дивни и поштени људи, каквих данас нигде нема. Сви су знали да ако неко не може дете да отхрани само дођу у њихову авлију. Многи су говорили „ако може Ђурађ за туђу децу, морам моћи и ја за своју“ – казао је Живко Лазић, мештанин села.
Лазић се присетио како је једног дана ручао код Секимића.
– Мирише нешто, ја гледам одакле, кад оно из Ђујине куће. Дођем, кад оно коленица нека са грашком. Тада је грашак тек кренуо да се сеје код нас, па Ђуја није знала да се он вади из оне овојнице. Скувала га тако у махуни, али ми смо све то појели у сласт – испричао је Лазић и додао да је после ручка Ђурађ устао, набацио ранац на леђа и казао: „Одох часком до Бањалуке„. Наравно, пешке.
„Ако полупаш јаја, правићемо кајгану“
Милева и Милена кажу да је Ђуја била грлата, али племенита жена. Сву је децу одгајала да буду поштени људи и никада их није својатала. Сви су знали ко је чији, одакле је и зашто су код њих.
Испричале су како је једном приликом послала некога од деце да однесе јаја до једне породице, како би за њих добила неке друге потрепштине.
– Свезала је баба јаја у неку мараму, па послала дечака да их носи, али требало је ту дуго да се иде. Рекла му је „не брини се, ти полако, па ако паднеш и разбијеш јаја дођи кући па ћемо правити кајгану“ – испричала је Милева.
„Неће моја учитељица возити блатњав бицикл“
Када је Милева већ била старија и запослена, дошла је до „бабе и ђеде“ да им среди кућу. Прича да је пут до дома Секимића био неприступачан и блатњав, па јој је сав бицикл био прљав.
– Ја сам кренула да спремам по кући. Вадила сам ствари и чистила, а онда сам угледала ђеду да пере мој бицикл. Рекла сам му да га не пере јер ће се поново упрљати када кући кренем и наставила сам радити. Међутим, мој ђедо није слушао шта сам рекла. Чуо је, али није слушао. Када сам завршила све, излазим напоље, а мој ђедо на леђима путем носи мој бицикл до канала. Рекао ми је, када се вратио: „Неће моја учитељица возити прљав бицикл“ – казала је Милева и присетила се како ју је Ђурађ „бранио од мува“ када би после рада на пољу заспала на његовом капуту.
Милева и Милена подигле споменик „баби и ђеди“
Ђурађ је умро у 73. години живота, али како кажу Милева и Милена, као да је имао 103, јер је био израбљен од тешког живота. Ђуја је преминула у 84. години, а Милева и Милена су се потрудиле да им задњих година живота подаре све што им треба.
Покушале су да им се одуже за све што су они урадили за њих.
– Сви ми, сва деца, посећивали смо их како је ко када могао. Милена и ја највише јер смо циели живот за њих везане. Није могуће њима се одужити, али смо од себе дали колико год смо могли да им олакшамо живот када смо ми постали људи и запослили се – кажу Милева и Милена.
Њих две су „баби и ђеди“ подигле споменик у селу Кукуље у име све деце које су они подигли.
Милева и Милена не замере млађим генерацијама које, у њиховим Кукуљама, не знају за Ђују и Ђурађа и њихово племенито дело.
(АЛОонлине)
ВАЛЕРИЈ ЗАЛУЖНИ ДАО ПРОГНОЗУ: Ево када ће руска војска да пробије украјински фронт
НОВИ технолошки напредак током ратног времена спречиће озбиљније пробијање фронта дуж украјинско-руске границе до око 2027. године, изјавио је Валериј Залужни, бивши врховни командант Украјине и садашњи амбасадор у Уједињеном Краљевству, за „Украјинску правду“ у интервјуу објављеном 23. новембра.
23. 11. 2024. у 18:55
БРИТАНЦИ ОБЈАВИЛИ ЗАСТРАШУЈУЋУ МАПУ: "Орешник" може да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута (МАПА)
БРИТАНСКИ лист "Дејли мејл" оценио је да би балистичка ракета "орешник" могла да стигне до било ког европског града за мање од 20 минута.
23. 11. 2024. у 15:58
"И ЗЕМУНЦИ СУ ГА СЕ ПЛАШИЛИ": Како је Бели постао Звер - прича о Сретку Калинићу
"КАЛИНИЋ је био звер од човека. Заправо, звер је блага реч" - рекао је тада Багзи, након чега је Калинић којег су чланови клана до тада ословљавали са "Бели" добио надимак "Звер".
24. 11. 2024. у 11:09
Коментари (0)