СЕМБЕРКЕ ЈЕЗДЕ РАВНИЦОМ: Коњи и коњички спорт последњих година све популарнији у Бијељини

УЗГОЈ коња у Семберији има дугу и богату традицију, и у нека старија времена, Семберци нису пуно заостајали за мачванским узгајивачима, тада најпознатијим у региону по расним коњима. Шабац је, поред Цареве ћуприје, био синоним за коњички спорт, и у том граду су прве велике трке организоване 1820. У сећањима Сембераца али и бројним записима, посебно је значајан Илиндан, 2. август 1902. и незаборавна трка на шабачком "Баиру".

Фото. Б. Милошевић

У жестокој конкуренцији коња и џокеја из Пеште, Беча, Београда, Сарајева, Темишвара, на циљ је први стигао дорат Ђого из Бијељине.

Увече, док се прослављала величанствена победа, легендарни Цицварићи су у част победника спевали песму "Ах, мој доро..." коју и данас запевају мераклије.

Мада је прва коњичка трка у Бијељини одржана 1897, тек након овог догађаја, коњарству се и на овим просторима посветила права пажња. Крајем седамдесетих, звонки топот потковица по калдрми полако су почели да замењују трактори. Коњи су тихо нестајали из Семберије, а за њима су одлазили и сарачи, ужари, колари и ковачи, и само ретки заљубљеници у коње остали су верни традицији.

Тек након последњег рата, захваљујући ентузијазму Ђоје Крстића, почело је прикупљање коња, након чега је основан и Коњички клуб "Семберија", уређен је простор на импровизованом хиподрому на Обријежи, па су за градску славу организоване прве трке. Недуго иза тога основан је и коњички клуб "Вранац" у Великој Обарској, и од тада, све градске и сеоске манифестације добиле су неку нову димензију - пред новогодишње празнике на градском тргу малишани су се возили у кочијама са Деда Мразом, вашари су постали незамисливи без чеза и фијакера.

Све је више младих који се баве коњима и коњичким спортом, а посебна атракција за посетиоце манифестација су младе и лепе девојке које храбро на вранцима јуре семберском равницом.

Зорана Милорадовић из Броца први пут се нашла у седлу као трогодишња девојчица, на коњичким тркама у Љубичеву. Тада рођена љубав према коњима траје све до данас, када Зорана равноправно јаше са мушким коњаницима.

- Касније сам ту љубав пренела и на музику, па сам поред школе јахања, завршила и музичку школу. Сви су очекивали да ће виолина потиснути "звонце и прапорце". Када су схватили да не одустајем, купили су ми два коња и врло брзо сам кренула на такмичења у галопским тркама - прича Зорана. - Ипак, откако смо купили фијакер Ленке Дунђерски, све више сам у чезама и фијакеру. Наравно, креативно јашем моје коње, јуримо по брочанским луговима. Вече и ноћ остају за виолину.

Милица Симић (20) из Велике Обарске, уместо модне писте која ју је чекала, све слободно време проводи са својом љубимицом, кобилом Паладијом. Одрасла је у породици која се бави узгојем коња, и већ са 14 година имала је своју прву трку. Миличину витрину данас красе бројне диплома, похвале и пехари за освојена прва и друга места у галопским тркама и вожњи сулки.

- Учествовала сам на бројним тркама у Невесињу, Братунцу, Градишки, Билећи, члан сам мушко-женске екипе коњаника који су претходница на свим коњичким парадама. Ове године смо, на Духовни уторак, са фијакерима продефиловали испред Банског двора у Бањалуци, учествовала сам на свим фијакеријадама у Републици Српској, а ускоро ће Божић, када фијакери и коњаници из шуме довозе бадњак пред цркву - прича Милица.

Додаје да је јахала коње и са седлом и без седла, и никада није имала ниједну незгоду, јер ове племените животиње осете љубав јахача.

- Радује ме што је све више девојака које долазе код мене са жељом да науче јахање, па можда ускоро организујемо коњичку трку са женским јахачима - каже на крају ова лепа девојка која привлачи пажњу посетилаца на свим скуповима фијакера и коњаника.

Најмлађа међу храбрим и одважним Семберкама-коњаницима је Јована Правдић (18) из Броца, ученица Ветеринарске школе у Бијељини.

- Можда ме је љубав према животињама и определила да упишем Ветеринарску школу, јер сам одувек желела да помогнем болесним и немоћним животињама. Сви моји у породици знају за ту љубав, па сам од тате за 15. рођендан на поклон добила младу кобилу Дилу, и од тада смо нераздвојне - истиче Јована.

Истиче да би желела да заврши и Ветеринарски факултет и да се до краја посвети љубимцима, посебно коњима.

- И, наравно, сањам да ускоро имам своју ергелу коња, да наставим породичну традицију - каже Јована, показујући диплому коју је добио њен прадеда Јован Правдић 1930. за најлепшег коња на сајму, лично од др Људевита Прохаске, министра пољопривреде Краљевине Југославије.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације