КРАЉИЦА СКАДАРЛИЈЕ, ПЕВАЛА НА УВЦЕ АЛЕКСИ ШАНТИЋУ: Бијељина чува успомену на чувену Софку Николић

УСКОРО ће у Бијељини новцем из локалне касе бити комплетно уређено пет културних и једно спортско здање, за шта је обезбеђено 180 хиљада конвертибилних марака.

в митрић

Део новца биће уложен за уређење „вечне куће“ легендарне певачице Софке Николић на Градском гробљу Пучиле.

- Имамо дуг према нашој Софки Николић да има достојно место вечног починка, па ће њена капела да засија у пуном сјају, како доликује њеном имену и делу - каже градоначелник Бијељине др Љубиша Петровић.

Софка је обележила значајан период живота Бијељине и Семберије, чији су је људи, у њено време, у дословном смислу обожавали, али ништа мање од њихових млађих нараштаја. На биоскопу у Бијељини освануо је велики мурал са ликом жене која је и гласом, и стасом, и лепотом и добротом задужила Семберце, мада није рођена у овом граду, већ у Табановићима, у Мачви, код Шапца, давне 1907. године.

Још као девојчица певала је по вашарима, привлачећи пажњу на себе. Са 15 година наступила је у тада једној од најчувенијих кафана у Зворнику, на левој обали Дрине.

- Удала се врло млада за музичара Пају Николића, шефа Великог оркестра, с којим убрзо одлази у Мостар, забележили су хроничари. - У тамошњој кафани "Лира", између осталих, одушевљавала је Алексу Шантића, изводећи његову "Емину". Након Мостара, у ком је боравила четири године, Софка се настанила у Сарајеву, а када је наступала, не само да је мањкало места у кафани, већ су често и улице биле закрчене Софкиним обожаваоцима.

Софка Николић је, иначе, прва жена која је понела титулу најтиражније певачице Европе. У то доба била је други музичар, уопште, по броју продатих плоча, после италијанског тенора Енрика Каруза. Убрзо је прешла у Београд, а њено освајање главног српског графа, средином двадесетих година, означило је промену односа јавности према кафанском певању. Софкине наступе уз цигански оркестар Паје Николића у кафани "Крагујевац" уживо је преносио Радио Београд. Први такав пренос обављен је 11. децембра 1929. године. Због великог броја обожавалаца њене песме, често је позивана да наступа у емисијама народне музике. Називали су је "Краљицом Скадарлије".

в митрић

-Велика је заблуда мислити да је предратна музика била шунд кафанског типа - кажу верни и педантни хроничари. - Кафански живот је био веома богат у тим деценијама и то је више био боемски живот него савремена теревенка. Наравно, било је и кафана у којима је музика била на нижем нивоу, као и данас, али су предњачили прави боемски ресторани. И данас времешни боеми, али и млађи, када се спомене њена песма, са уздахом кажу: - Еј, да се врате Софкина времена.

Софкини велики обожаваоци, али и пријатељи били су и Бранислав Нушић, Тин Ујевић, Густав Крклец, Милоје Живановић, Чича Илија Станојевић, Добрица Милутиновић. Чувени глумац Добрица Милутиновић знао је да по неколоко дана одлаже одлазак из Бање Ковиљаче, из чувеног ресторана „Кур салон“, кад запева Софка са оркестром чувених лозничких Амзића, који су били што и у Шапцу Цицварићи.

-Није Софка само певала, него је била и равноправни саговорник свих тих људи, великих имена наше културе, кажу у локалној управи у Бијељини. Присећајући се некадашњег београдског клуба познатих, Софка је, између осталог, причала: "Нушића се сећам по духовитости. Чим би села за његов сто, испричао би нешто што је било довољно да се смејемо цело вече. Доводио ме је у ситуацију да сам се мучила како да се уздржим од смеха када га погледам за време песме. Никад није поновио стари штос. Био је непресушни извор шала и досетки."

Пријатељица јој је постала и "Црна Перла" Џозефина Бекер, која је деценијама касније, говорећи о првом сусрету са Софком, рекла: "Сећам се када сам је први пут видела и чула у Загребу. Нисам разумела ниједну реч, али сам схватила емоцију, чула сам сваки откуцај њеног срца. Она је моја велика љубав. То је жена која у оно време није гледала што наступам у хаљини од банана. Она ми је дала велику подршку."

Све до 1939. године Софка је, поред Београда и других југословенских градова, гостовала и снимала у најпознатијим европским културним центрима - Берлину, Прагу, Бечу, Будимпешти, Паризу… са пратећим оркестром од 25 музичара под вођством њеног мужа Паје. Снимила је више од 100 плоча с више од 200 песама од којих су најпознатије "Цојле, Манојле", "Колика је Јахорина планина", "Кад би знала, дилбер Стано", "Зоне, мори Зоне", "Чујеш секо"...

Године 1930. чувени амерички музичар Карл Брент Килтон дошао је ради Софке у Југославију како би о њој написао опширну студију. Нажалост, 1939. године болест је покосила Софкину једину кћерку, седамнаестогодишњу Марицу, а Софка се, скрхана болом, повукла са сцене, настанила у Бијељини и следеће деценије провела у туговању.

- Јавност се накратко подсетила некадашње звезде 1968. године, када је о њој снимљен филм -забележили су бијељински хроничари. - Од некадашње славе остале су само пожутеле фотографије и једна окрњена грамофонска плоча. То је једино могла да покаже филмаџијама и да им прича о даирама, Скадарлији, о узаврелој Европи, о песми... О својој трагедији је ћутала. Успели су само да је сниме како с букетом цвећа улази у бијељинско гробље.

Умрла је тихо 1982. године, поново заборављена скоро од свих… Сахрањена је поред кћерке и мужа, у капели на бијељинском гробљу Пучилe.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације