ОД СТВОРИТЕЉКЕ ДО ГРОБАРА: Ауторски текст Милана Благојевића, редовног професора уставног права из Бањалуке

МИЛАН Благојевић, редовни професор уставног права из Бањалуке у ауторском тексту за Глас Српске, пише о програму Српске демократске странке. Текст преносимо у целости.

Фото: Независне новине

"У важећем Програму Српске демократске странке (СДС), доступном на њеном интернет порталу (приступ од 12.12.2021. године), пише (стр. 10. Програма у његовој FDFФ верзији): “Српска демократска странка сматра да се морају преиспитати све до сада пренесене надлежности и вратити их на ниво ентитета, дакле, оне надлежности које су пренијете на неуставан начин, коришћењем бонских овлашћења, или без сагласности Народне скупштине Републике Српске, чији се пренос показао нефункционалним или неоправданим.

У том смислу не потпирујемо јалову политичку дискусију већ позивамо све политичке субјекте који се слажу са нама да одмах припремимо документа и акте којима се врши поврат неосновано, неуставно и безразложно пренесених надлежности и да их понудимо Народној скупштини Републике Српске на усвајање”. Има у том Програму СДС-а записано и ово (стр. 75. Програма): “Српска демократска странка у потпуности је против сталних - несувислих и опсесивних настојања да се уставне надлежности Републике Српске пренесу на ниво заједничких органа. С обзиром на то да је до преноса надлежности углавном долазило директним или индиректним наметањима од стране високог представника, уз дискретну или отворену пријетњу употребом силе према институцијама или функционерима Републике Српске, Српска демократска странка тражи од Народне скупштине Републике Српске и Уставног суда Републике Српске да пониште све нелегалне и недемократске делегације надлежности Републике Српске на ниво заједничких институција и органа државне заједнице”. И најзад, у истом Програму (стр. 76) стоји као партијски позив и сљедеће: “Позивамо све институције извршне, законодавне и судске власти да спријече даље дејство одлука ОХР-а, јер се њима ускраћују људска и грађанска права, те основне слободе гарантоване међународним конвенцијама, а посебно стандардима из Европске конвенције о основним људским правима и грађанским слободама”.

За програм сваке политичке партије у правној науци и политикологији се каже да представља политичку идеологију партије, а та идеологија је, попут сваке друге идеологије, систем рационалних и емотивних судова и закључака којима се описују, објашњавају, вреднују и оправдавају сопствени ставови о најважнијим друштвеним питањима, нарочито оним од судбинског значаја за народ и државу.

Судбински значај

Таква питања, од судбинског значаја за нас овдашње Србе и Републику Српску, несумњиво су исправни судови из Програма СДС-а “да се морају преиспитати све до сада пренесене надлежности и вратити их на ниво ентитета”, да треба “да одмах припремимо документа и акте којима се врши поврат неосновано, неуставно и безразложно пренесених надлежности и да их понудимо Народној скупштини Републике Српске на усвајање”, као и “да је до преноса надлежности углавном долазило директним или индиректним наметањима од стране високог представника, уз дискретну или отворену пријетњу употребом силе према институцијама или функционерима Републике Српске”.

Морадох све нас подсјетити на ове тако јасне и више него исправне ријечи из Програма СДС-а, због посљедњих дешавања и понашања предсједника те странке, господина Мирка Шаровића, и посланика СДС-а током сједнице Народне скупштине Републике Српске у петак, 10. децембра 2021. године. Сви они, предвођени господином Шаровићем, напустили су ту сједницу иако је на њеном дневном реду било управо оно за шта се СДС декларативно залаже у свом Програму. Наиме, Народна скупштина тог дана је разматрала читав сет докумената и аката којима је циљ поврат уставних надлежности Републике Српске. Биле су то информације о преносу надлежности са Републике Српске на ниво БиХ у областима одбране и безбједности, индиректног опорезивања те о правосудним институцијама БиХ. Свака од тих информација је исправно и правно утемељено садржавала и повлачење сагласности које је Народна скупштина 30. октобра 2003. године дала да се уставна надлежност Републике Српске у области индиректног опорезивања пренесе на БиХ, затим повлачење сагласности од 25. фебруара 2004. године за потписивање споразума о дјелимичном преношењу надлежности Српске у области правосуђа, ради успостављања ВСТС-а БиХ, те повлачење сагласности од 30. августа 2005. године о преносу уставних надлежности Српске у области одбране.

Република Српска има право на повлачење сваке од наведених сагласности, јер Устав БиХ, прописујући могућност преноса тих надлежности од ентитета на БиХ, ниједном, али дословно ниједном својом одредбом не забрањује ентитетима да повуку своју сагласност и да једнострано раскину споразум о преношењу надлежности, нити Устав БиХ прописује да до таквог раскида не може доћи без сагласности другог ентитета и заједничких институција БиХ. Стога излазак Републике Српске из поменутих споразума значи да се она користи својим уставним правом, јединственим у свијету федерализма, и то није напад на уставни систем дејтонске БиХ.

Зато је забрињавајуће понашање господина Мирка Шаровића и посланика СДС-а који су напустили недавну сједницу Народне скупштине Републике Српске умјесто да остану и гласају за повлачење сваке од наведених сагласности, јер их на то обавезују не само интереси српског народа и Републике Српске, већ и важећи Програм СДС-а.

Прави Мирко

Да трагедија буде већа, господин Шаровић је напустивши сједницу Народне скупштине пожурио у Бијељину, са господином Браниславом Бореновићем, предсједником Партије демократског прогреса, да би се у једној емисији БН телевизије видјели са господином Бакиром Изетбеговићем и да би му, јавно путем те телевизије, реферисали како нису гласали за закључке Народне скупштине. А Бакир их је, за награду, назвао својим пријатељима иако је Мирко својевремено био љути противник, да не кажем непријатељ, Бакировог оца Алије, док је СДС стварала Републику Српску и док је Мирко као кадар таквог СДС-а био својеврсни “дјечко који обећава”. Имајући у виду Мирково данашње понашање, питам се који Мирко је, у ствари, прави Мирко, онај из деведесетих или овај садашњи Бакиров пријатељ? Е сад, ја имам разумијевање (не и оправдање) за господина Шаровића. Наиме, он је, то су чињенице, послије избора 2014. године постао министар спољне трговине БиХ, а Бакир Изетбеговић члан Предсједништва БиХ, након чега је Миркова супруга Стојанка Шаровић запослена најприје у Секретаријату Парламентарне скупштине БиХ, на мјесто руководиоца Сектора за финансије у том секретаријату. А онда је у августу 2017. године, док је Мирко још увијек министровао у Савјету министара БиХ, а Бакир био члан Предсједништва БиХ, добила посао у Централној банци БиХ, гдје је именована на функцију замјеника главног ревизора те банке. И ту, ако се не варам, ради све до данас, па се тиме може објаснити “брига” господина Шаровића за плате свих српских кадрова у заједничким институцијама БиХ, а не да ти кадрови ступе у штрајк до укидања криминалне одлуке Валентина Инцка о “забрани негирања геноцида”. Та противправна одлука Инцка, која је продукт самовоље и злоупотребе овлашћења високог представника, је погубна по владавину права, а не само по Србе и Републику Српску, и са њом се не може мјерити ниједна Стојанкина плата или функција, а ни плата и функција било кога од нас осталих.

Зато је господин Шаровић, умјесто пријатељевања са господином Изетбеговићем на БН телевизији, требало да остане тај дан на сједници Народне скупштине Републике Српске и, досљедно Програму СДС-а, додатно позове, јер тога није било у дневном реду те сједнице, “све институције извршне, законодавне и судске власти да спријече даље дејство одлука ОХР-а, јер се њима ускраћују људска и грађанска права, те основне слободе гарантоване међународним конвенцијама, а посебно стандардима из Европске конвенције о основним људским правима и грађанским слободама”. Међутим, он ни то не хтједе да учини.

Али, остављајући по страни господина Шаровића, важније од њега је да СДС сада треба да објасни нашој јавности зашто се у свом Програму исправно залаже за вриједности које сам претходно цитирао, а у стварности ради супротно од тога. Јер, не би требало, није људски, у Програму партије причати јавности једно, а у стварности радити друго. То не само што није људски већ се тиме СДС претвара од створитељке Републике Српске у њеног гробара."

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације