СИМФОНИЈУ ЗА "НОВОСТИ" НАПИСАО У ЈЕДНОМ ДАХУ: Животна прича професора Александра Миљковића, контрабасисте, широм света цењеног уметника

УСПЕШНИ контрабасиста и професор у београдској музичкој школи "Станковић" поклонио је редакцији "Вечерњих новости" композицију коју је за наш лист написао.

Foto: Zoran Jovanovic

Уметник кога је таленат водио далеко изван граница Србије ново дело створио је у једном даху. Није му било тешко јер је још од детињства неговао посебну везу са нашим новинама. Његов отац Благоје Миљковић једно време је радио као новинар у "Новостима".

Професор контрабаса и врхунски музичар дочекао нас је у холу Музичке школе "Станковић". Снажне грађе и са енергијом која плени, прича нам о поклону нашем листу, који има посебно место у његовом срцу.

- Композиција је настала једне ноћи у једном даху - говори Александар, док му поглед лута као да се присећа сваке ноте. - Док сам писао, пред очима ми је била црвена глава "Новости", која је део моје свакодневице још од детињства. Чинило ми се да осећам мирис новинског папира, чујем шуштање страница новина које су се у мојој породици читале свакодневно. Мајка Оливера, која је радни век провела у КБЦ "Драгиша Мишовић", уз оца је заволела "Новости". Као што је некад са њим заједно читала и коментарисала вести из земље и света, данас то ради са мојом сестром Иваном, која је такође у водама класичне музике и са мном.

Александар нам с осмехом прича како га је отац понекад водио у редакцију на Тргу Николе Пашића 7.

приватна архива

- Не сећам се новинара, био сам мали, али памтим атмосферу, звукове. Као да чујем звук куцања на писаћој машини, осећам мирис дима цигарета. Тамо су настајали текстови који су, иако тада нисам био свестан, обликовали мој живот и однос према свету. Било је то неко лепо време. И те ноћи када је настала симфонија за "Новости", само сам сео и ноте су почеле да се нижу саме од себе. Осећао сам снажну емоцију, као да свака нота има своју причу, причу о мом детињству, оцу, "Новостима"...

Док ово Александар говори, делује нам као да осећа пулс те старе редакције. Није, међутим, кренуо очевим стопама. Музика га је освојила још у шестом разреду основне школе. Имао је 12 година када је први пут узео контрабас у руке. А, касније је завршио Факултет музичке уметности у Београду, као и студије на Краљевској академији у Шведској. Постдипломске студије завршио у Саламанки у Шпанији. Завршио је и уметничку школу у Мичигену у САД. И свуда је имао пуне стипендије. Данас је врло цењен и ван граница Србије. У великим концертним дворанама наступао је пред више хиљада људи. Уз контрабас је створио бројне композиције. Неке од њих имају специфичну функцију - компоновао је више од 40 химни за спортске клубове од Србије до далеке Гане. Те химне је увек поклањао спортским савезима и клубовима.

- Спојио сам две љубави: спорт и музику - са посебним жаром Александар прича о овом посебном споју. - Радим из чистог ентузијазма, не очекујући ништа заузврат, али кад добијем неко признање осећам да нисам узалуд уложио труд и љубав. Желим да оставим траг. Често додајем име своје мајке или оца у називу композиција, зато што део њих тако остаје са нама. У Гани је организован фудбалски турнир који је назван "Трофеј Александар и отац Благоје Миљковић", пошто сам написао химну за клуб Реал Емирати у овој афричкој земљи. Примљен сам у афричку Кућу славних спорта и музике. То су за мене велике награде.

Страст према спорту, нарочито фудбалу, наследио је од родитеља, али и од баке Лепосаве, која је била велики навијач предратног БСК. Иако му је кошаркашка лопта једно време била у рукама, фудбалска му је ближа срцу. Од седме године посећује фудбалске утакмице, а страствени је навијач Црвене звезде. Терен на "Маракани" за њега је место надахнућа.

- Тата ме је водио на утакмице Црвене звезде још док сам био дете. И тада се родила љубав - каже Александрар. - Компоновао сам много песама посвећених клубовима Црвене звезде. За Шаховски клуб, Стрељачки клуб, Мачевалачки клуб, Тениски клуб и Веслачки клуб. Све те мелодије и песме су поклон од мене и моје мајке, великог навијача Црвене звезде која је такође небројано пута пута долазила на утакмице и бодрила омиљени тим. Много моје музике је заживело у фудбалском клубу црвено-белих. Нема веће награде од тога кад нека песма заживи на трибинама. Кошарку сам тренирао, али фудбал највише волим.

Foto: Zoran Jovanovic

Александар ради с младима. Предано преноси своје знање ђацима не само у "Станковићу", већ и у музичкој школи на Брачу. Учи их, како каже, не само техникама свирања, већ и љубави према музици. Његове књиге за контрабас уврштене су у наставне програме у неколико земаља.

- Када видим моје ђаке како успешно наступају осећам да сам нешто оставио иза себе - каже нам. - Деци се мора прићи опрезно, да заволе инструмент. Ако им се не допадне предавач, тешко да ће наставити да свирају. Покушавам да им музику приближим на пријемчив начин, а не да их учим да свирају дечје песмице. Често бирам популарне композиције, највише волим рок музику. Други проблем је то што нема довољно стручне литературе за контрабас.

А, на питање шта има контрабас што немају други инструменти, Александар каже:

- Има мене. Планирам још много тога, али све зависи од инспирације.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације