"КУЛТУРНА ИНСТИТУЦИЈА СЕ УДАЛА У МОКРИН": Потомци Крајишника колониста у Накову код Кикинде, негују хумор наслеђен од предака

НАКОВО код Кикинде је село колониста из Босанске крајине, који су овде масовно дошли одмах после Другог светског рата из околине Босанског Грахова и Босанског Петровца. Пола су населили „Грављани“, а пола Петровчани. Налази се на самој граници са Румунијом.

Фото: Р. Шегрт

Кршни, оштроумни и вредни Крајишници брзо су се снашли на новој, плодној земљи па је њихова Сељачка радна задруга, само две године након доласка „воза без возног реда“ (1948.) проглашена за најуспешнију у целој тадашњој Југославији. У село тада долази екипа „Авала филма“ да сними документарац о животу нових становника. Први првом сусрету филмаџија и новинара са старијом новопеченом Наковчанком настаје анегда која се дуго после тога препричавала.

- Екипа из Београда на уласку у село сретне бабу која чува козе. Новинар промоли главу из аута и упита је: „Како вам је, бако, овде?

- Ето, синко, жива глава. Само нек‘ нема рата и нека су ми чељад жива и здрава.

- Па, јел‘ вам фали нешто ?

- Није нам овај ваздук ( не ваздуХ) добар, ни ова вода није к‘о тамо у нас, тамо је била боља. Ал‘ само нек‘ се не гине – одговара баба, а надобудни новинар ће опет:

- Имате ли ви, бако, овде неку културну институцију ?

Баба неписмена, гледа у њега, мало зашкиљи на једно око и рече му:

- Па, имали смо једну, ал‘ је више немамо. Та нам удала у Мокрин има мјесец дана.

Фото: Р. Шегрт

Ова анегдота није „ушла“ у филм „За бољу жетву“, али је често препричавао Наковчанин, покојни новинар Љубомир Грубић. Много је још таквих сећања, јер су Крајишници из завичаја у Банат „донели“ свој говор, обичаје и навике, а у равници су се срели са другачијом земљом, водом и народом. Крајишке бабе су до смрти препричавале како је било „тамо у нас“, „свјетовале“ своју „ђецу“ која се и данас смеју сећајући се тих речи. Неке су биле једнако духовите и луцидне, па се помињу и праунуцима. Данило Раца прича како је стара комшиница на јединствен начин његовој жени рекла да њихов први син, иако је још био сасвим мала беба, личи само на оца.

- Изашли смо у шетњу с бебом у колицима и сретнемо бабу Мару Буцало. Застане она, честита нам добитак и, наравно, завири да види дете. Онда се окрене према мојој жени и каже: „‘Ели мајко, ђе си ти била кад се ово дијете правило“. Томе се и данас смејемо, а било је пре 25 година – прича Раца којем су после безброј пута рекли да је старији син Алекса његова копија, али нико на овако оригиналан начин.

Колонисти су потомцима у наслеђе оставили бројне савете, стечене у завичају, у којима је много и народне мудрости. Раца синовима преноси како га је мудро „свјетовала“ баба Стака, која је у Наково дошла из Ресановаца код Босанског Грахова.

- Сине мој, у свакој шуми треба да имаш само једног свог вука.

Фото: Р. Шегрт

Када је Наково почетком овог октобра обележило 5. октобар, Дан ослобођења у Другом светском рату, оживео је још један „бисер“ бабе Стаке, који би у данашње време био критикован.

- Дошла једном у посету делагација из Грахова. Домаћин им је био мој отац. И доведе он њих и нашој кући, да их угости. У делегацији је била и једна жена. Представља он баби сваког од њих, каже из ког је ко села, наводи презимена. Баба на крају ту жене позове да седне код ње на кауч и каже јој: „‘Ели срећо, зар тамо нема људи, па си ти власт“ – сећа се Раца.

Имају Наковчани и данас посебан хумор, прича ми Радојка Радановић. Зимус је срела комшију Лаку, приближних су година и дуго се знају, али не виђају често. Она живи у Кикинди, он у Накову.

- Возим за Наково, а он стопира код пруге. Повезем га, а кад је излазио даје ми упаљач. Саветује ми да га поклоним мужу чим почне да зановета. На упаљачу је писало: „свој ти пос‘о“. Сетим се да је и његова мајка била врло духовита. Нешто је упиташ, а она одговара: „појма ти не знам“.

Foto: Фото: Р. Шегрт

POGLEDAJ GALERIJU

Сећају се и поштара Сремца, који је радио у селу и оженио се Наковчанком. Скувала она ручак и пита га: „Милане, јел‘ добра супа“? Он сркну па одговори: „Баааш“.

Наковчани су одувек добро играли фудбал, па је понос села некада био локални фудбалски клуб „Полет“, којег су од миља прозвали Барселона. На утакмицама се увек срчано навијало, па и на гостовањима.

- Играла „Барселона“ у Мужљи код Зрењанина и са фудбалерима је отишло доста навијача. У првом полувремену поведу са 2:0 и, наравно почну да славе, певају, а пошто је то било педесетих година прошлог века, заиграју и козарачко коло. У другом полувремену домаћини изједначе и поведу са 3:2. Тада се један Мађар испрси и повика: „Шта је Босанац, нема више козарица, није ово чет‘ер‘с један“ – препричава Милан Срдић.

За Наковчане важи да су међусобно повезани, солидарни и да једни другима помажу, „посебно Грављани“. Негују заједничке мобе и акције, мада се то све више губи. Због масовног учешћа у Другом светском рату на страни партизана имали су доста борачких пензија. Када желе да им нађу ману Кикинђани наводе да кажу „пемзија“ и „Нафтогас“, уместо „Нафтагас“, где је доста њих радило.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације