ГАЗЕЛИНО ВРЕМЕ ГОДИНЕ НЕ ГАЗЕ: Некадашња атлетичарка Слободанка Чоловић са Крфа гледала у париске олимпијске кругове

ЊЕНО атлетско време заувек је стало 1991. Рат је као пожар захватио родни Осијек и морала је да иде. Отац Србин, мајка Хрватица - зато! Тадашњи момак, а сада муж Милан Маричић (штопер у НК Осијек) такође је имао "погрешан" ДНК.

FOTO: Privatna arhiva

 - Нећемо о томе - рекла је Слободанка Боба Чоловић, "Газела са Драве", када смо се срели у Ричијевој палати на Крфу у српској књижари, библиотеци и Књижевном клубу почетком јула.

Чоловићеву смо позвали прошле недеље пошто је Британка Кили Хоџкинсон освојила златну медаљу у трци на 800 метара на ОИ у Паризу са временом 1:56,72 минута. Наша "газела" је у своје време на 800 трчала 1.56.51 што је никад оборен рекорд на овим просторима.

- Хоћемо о томе - обрадовала се Боба, а онда је прво испричала како је Олимпијаду гледала са Тамаром Малешев, сјајном скакачицом удаљ и увис, која је због рата деведесетих "одскочила" чак у Америку, удала се и живи без своје земље.

И две племкиње наше атлетике гледале су што и сви ми "обични".

- Отварање је било шокантно. Боже сачувај и зато затварање нисам хтела ни да видим. Када сам ја наступала у Сеулу 1988. то је била светковина, а ово у Паризу је увреда. И да сам трчала у Паризу са временом као у Кореји била бих трећа. У Сеулу сам била четврта, најгоре место у свету спорта - сажето је почела Чоловићева.

Ипак, за Бобу је Ноле Ђоковић краљ свих правих спортиста. Каже да је тренутак у којем он љуби крст после четвртфинала у Паризу више од златне медаље. Слободанка са усхићењем прича како се руковала са Новаком Ђоковићем и мало јој је било жао што је није препознао.

- Милан и ја смо шетали у близини крфске луке, то је било пре Олимпијаде у Лондону. Изненада, Новак је са Јеленом сишао са своје јахте. Пришли смо да га поздравимо и сликали се. Нисам хтела да га смарам са мојом атлетиком, има Новак своју мисију.
А атлетска мисија Слободанке Чоловић беше импресивна - ништа мање. Победила је чувену Јармилу Кратохвилову на 800 метара - што је био шок светских размера. А онда је на Олимпијади 1988. била иза источних Немица Сигрун Водарс-Грау и Кристине Вахтел, као и Ким Галагер из САД.

- Не бих да причам о допингу и источнонемачкој "школи" атлетике. Свашта је о томе написано и откривено, али ја пре свега кривим себе за четврто место. Морала сам да узмем медаљу, али се "скоцкало" све што не треба - каже Боба и наставља: - Ја сам наследила Веру Николић. Године 1987. сам оборила њен рекорд. Све моје трке су била од 1:56 до 1:57 и побеђивала сам... Исте године у Будимпешти сам први пут трчала са светском рекордерком Јармилом Кратохвиловом и победила. То је било седам дана пре Универзијаде у Загребу, када сам постала светска студентска првакиња.

Олимпијада у Сеулу је болна тачка "газеле" Слободанке. Прича како је са тренером Миљенком Раком избрусила форму и могла се заклети да ће бити на самом врху. А онда, пред одлазак на Олимпијске игре, тренера Миљенка скинуше са списка путника.

- Увек је тога било у врхунском спорту - објашњава. - Када би се путовало на неке егзотичне дестинације, појављивали су се "цивили" у делегацији, а то су они који немају везе са спортом. Ишле су и љубавнице и супруге, а ми спортисти смо очајавали. Да сам имала Миљенка да спремимо тактику, не бих погрешила на стази.

Чоловићева је каријеру завршила 1991. кад је почео рат. Имала је 26 година и никад ниједну трку у СФРЈ није изгубила. Могла је да трчи још десет година.

- Мој супруг Милан је био капитен НК Осијек и имао је менаџера из Грчке. Отишли смо у Грчку јер је склопио уговор за прволигашки фудбалски клуб...
Сећа се Боба и прве победе и како је настала легенда о њој која је уписана у све хронике атлетике бивше државе.

- Победила сам на школској трци на 600 метара у шестом разреду са 12 година. Жељко Лесковац, тада атлетски тренер у Осијеку, чуо је за то и дошао у школу са питањем: "Мала, хоћеш да тренираш? Нама сутра у Загребу треба тркачица на 1.500 а немамо је! Треба нам један бод, а ти буди задња". Ја сам Жељку рекла да пита мог тату Недељка, јер ја нисам ни знала шта је атлетика.

И дан касније, Чоловићева је нашла у Загребу да трчи 1.500 метара на сениорском Првенству Хрватске.

- Кренула је трка и ја сам почела да водим. До краја сам водила и победила. Никад пре тога нисам имала ниједан тренинг, а то је била 1977. година - сећа се наша саговорница.
Са 15 година постала је шампионка Југославије и поставила је рекорде СФРЈ који никад нису оборени.

И мада рекосмо раније да "нећемо о томе", интересовало нас је како јој је у Српској књижари надомак Српске куће и кад је она "прешла Албанију" .

- Ја овде радим, дочекујем наше људе, а супруг тренира српски фудбалски клуб на Крфу... Наши људи долазе и мени је доста тај "дах" бивше земље. У Осијек идем понекад, мајка ми је умрла сад у фебруару... Људе делим на оне који то јесу и нељуде - закључује Чоловићева.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације