ЖУДЕ ДА ВИДЕ И ОСЕТЕ БОЖАНСКУ СВЕТЛОСТ: Колоне ходочасника данас крећу ка Преображенском врху Атоса

ДУЖЕ од 1.000 година се на данашњи дан, уочи великог празника Преображења Господњег, колоне поклоника крећу са морске обале Свете Горе Атонске на успон ка њеном врху од белог мермера на 2.033 метра надморске висине. Међу њима је мноштво православаца чије су цркве (међу којима је и Грчка) прихватиле грегоријански календар по коме је празник већ прошао, али они више поштују светогорско мерење времена по јулијанском календару, који се користио у време "хришћанског Рима", Ромејског царства, у коме је хришћанство постало светска религија.

фото: Б. Субашић

Историјски подаци казују да је богослужбено празновање Преображења почело тек од 6-8. века, али да је поклоњење ка врховима хришћанских светих планина - "Светих гора" - започело много раније.

Мистици су предузимали овај подухват у знак сећања на новозаветни догађај када се Христ први пут "преобразио" и приказао у божанској светлости пред ученицима, апостолима, на врху горе Тавор у Галилеји. Врх Атоса чије име на грчком гласи Метаморфосис (Преображење), далеко је од Свете земље, али једини међу многим планинама на којима су подизане цркве и манастири носи престижну титулу Нови Тавор.

фото: Б. Субашић

Њу није није добио због царских задужбина већ захваљујући убогим хришћанским мистицима исихастима, тиховатељима, који су се од 9. века насељавали у дивљини најужнијег дела полустрва Атос, званом Светогорска пустиња са жељом да у самоћи и ћутању у планинском кршу доживе сопствено преображење.

На тегобан и опасан успон ка голом белом врху планине чијим су шумама владали вукови подстицала их је жудња да духовним очима виде божанску светлост и осете "нестворене Божанске енергије" као апостоли на Тавору. Предања о непосредном спознавању Бога на Атосу, подвизима и чудима светогорских аскета привлачила су све више боготражитеља, међу којима је био и млади српски кнез Растко, тада монах Сава у царском манастиру Ватопед.

фото: Б. Субашић

Калуђери, чак и они искусни, нису добијали лако дозволу игумана да иду на Преображенски врх, не само због многобројних опасности, већ и због тога што је он својеврстан табу, простор на коме могу да бораве само одабрани. Млади монах Сава је био један од таквих.

- Замоли од игумана благослов да га пусти како би се поклонио и видео манастире, и из ових да се попне на врх Атона, и да види како живе самотници и да га благослове. Игуман одобри молбу његову, пославши с њим братију искусну у овом његовом тражењу. (...) Одавде се попе на давно му жељени Атон, где принесе Богу коленоклањање и ноћно стојање и многе молитве из дубине срца, и радосним и топлим сузама довољно тај свети врх одаждивши, која ли благодарења не говораше Богу, који га је удостојио да се попне на њега. И обишавши свуда тај свети врх, и сагледавши на падинама горе и у њезину подножју многе испосника, сишавши са горе испитао је њихов најсуровији живот, и видевши њихово пустињачко и безметежно живљење чуђаше се и весељаше се и у души узрасташе што се удостоји видети такве Божје људе - записао је Теодосије Хиландарац у Савином житију.

фото: Б. Субашић

Из истог разлога и данас бескрајне колоне људи презнојавају се и остају без даха по августовској врућини пењући се по стрмој каменитој стрази која цепа ђонове обуће на голи врх Атоса где чекају празнично свитање 19. августа, када црвена сунчева лопта излази изнад мора облака и у пламен претвара пучину Егејског мора. Тај величнаствени призор заиста мења човека, али не објашњава ко га је први посматрао и зашто је баш овај планински врх назван "Други Тавор".

Научници који су се бавили мукотрпним истраживањем историје Атоса открили су изузетну причу о вери људи да на неким планинама могу да дођу у додир са Богом, у којој важну улогу имају Срби који су живели у Малој Азији, у области Битиније око планине зване Битинијски или Мизијски Олимп.

Ромејски цареви су ту од 7. века пресељавали Словене са Балкана и давали им имања, тражећи заузврат од колониста да буду граничари, крајишници, Ромејског царства. Да су Срби били најбројнији међу Словенима сведочи име града Гордосерба у области Гордија, који је већ 691. забележен као епископско седиште.

Познати византолог Мајкл Дејвид Гребнер пише: "Познато је да је област звана Витинија била популарно место за насељавање Словена. Овај регион је дотакао две (војноуправне области) теме - Опсикион и Анатоликон. Словенски идентитет Битиније наставио се све до десетог века када су неки од њених становника били познати као Славезијани".

Света Гора налазила се на античком битинијском Олимпу, данашњем Улудагу / Фото Б. Субашић

Име теме Опискион, у преводу значи "царска гарда" јер су ромејски цареви одатле регрутовали најбоље војнике. Један од њих био је Јоаникије, војсковођа родом Словен из Марикате, који је у 9. веку одбацио оружје и постао монах пустињак у највишој области малоазијског Олимпа, који је у соманско време носио име Кешиш даг, Планина монаха, а његово савремено турско име је Улудаг.

Јоаникијево житије говори о његовим изузетним подвизима, о знамењима и о чудесним исцељењима, надљудској моћи над зверима, змијама и природним стихијама.

- Слава Јоаникија, која је испунила Олимп, ишла је далеко изван његових граница. Људи су долазили да га виде издалека, да чују његову мудру реч, иако се скромни старац трудио и углавном успевао да се сакрије од очију таквих посетилаца. Сам патријарх Методије посетио је Јоаникија на Олимпу. Умро је 846. године, проживевши деведесет пет година. У часу његове смрти, прича житије, о томе је сазнао цео монашки свет Олимпа из стуба светлости који се уздигао до неба са места преминућа праведника - забележио је руски историчар Иван Игњатиевич Малишевски.

фото:Б. Субашић

Свети Јоаникије није био први Словен, можда Србин, на Олимпу утврдио је француски научник Ментон који је на Битинијском Олимпу, првој Светој Гори, открио трагове око 150 манастира, скитова и келија.

- Већ у 5. веку на Олимпу су постојали монаси и манастири. Нажалост, хроничари их помињу само успутно, не спомињући имена. Они се, међутим, множе брзо и без буке. Када у 8. веку околности позивају монахе да играју водећу улогу у борби против противника икона, човек се изненади видевши како се у олимпијској области појављује скоро стотину манастира, безброј скитова и читава легија светаца - записао је 1935. Ментон.

Он је нацртао и карту локалитета са остацима 20 олимпских манастира међу којима је и једно чисто словенско - Градина - што сведочи о пореклу монаха. Управо са малоазијског Олимпа кренула је колонизација Атоса, јер су хронике забележиле да је на њему изграђено толико манастира да је "изгледао као град", а прави боготражитељи су тражили самоћу и спокој.

фото: Б. Субашић

- Историја Свете Горе Атонске започиње са светим Јевтимијем млађим који је дословно због гужве монаха која је завладала на Битинијском Олимпу око 860. потражио ново место за тиховање на тада пустом Атосу - каже др Предраг Коматина, виши научни севетник у Византолошком институту САНУ. - На падинама Олимпа тада се налазило мноштво угледних и утицајних манастира са великим библиотекама и ученим монасима. Одавде су у своје мисије међу Словенима кретали Ћирило и Методије са сарадницима.

Димитрије Аврамовић, први модерни српски истраживач Свете Горе, забележио је 1841. у манстиру Светог Павла у клисури Кисопотам под Атосом грчко предање да су међу првим светогорцима били и Срби. По тој причи светитељ Павле Ксиропотамски (међу научницима постоји дилема да ли је реч о Павлу, сину цара који је живео у 9. веку или је то Павле, савременик Атанасија Великог из 10. века) њих је довео из Србије, али није прецизно наведено да ли са данашњег српског простора или из области Сервија (Србија) у грчкој Тесалији, где и данас постоје остаци истоимене тврђаве.

Фото Б. Субашић

- Он дође у Србију и Срби га одвећ возљубе, даду му доста блага и с њим пођу млоги Срби у Свету Гору и сазидају оним благом овај монастир. Из тога се види да је ово права српска задушбина... Грци калуђери овде живећи не могоше Србе да трпе који су са Светим Павлом у његовом монастиру у слоги и љубави живили, већ се љутише Грци на светог Павла говорећи му да истера Србе одавде. Но Свети Павле беше правдољубив човек и укораваше их за ту неправду говорећи: "Та Срби вам никава зла не чине, а и нисте у једном монастиру, нити их истерати можете, јер је њихово благо којим сам овај монастир сазидао. Они мене као старешину почитују и ја њих љубим" - забележио је предање Аврамовић.

Србија коју су стварали Немања и Сава била је остварење сна о обећаној земљи српског народа, због чега је она морала да буде утемељена и овоземаљском и у небеском свету. Читајући њихова житија очигледно је да подизању Хиландара, угаоног камена Србије на Светој Гори Атонској, претходило Савино поклоњење на врху Атоса.

фото: Б. Субашић

СВЕТИЊА И ПРЕ ХРИШЋАНА

АТОС и пре хришћанства био Света планина. На његов врх се ходочастило од праисторије, а поклоници хеленског бога над боговима Зевса подигли су му храм са кипом чија је глава била овенчана дијамантском круном, а очи су му биле два драга камена. Шуме Атоса биле су посвећене Артемиди, хеленској богињи лова, дивљине, господарица и заштитница дивљачи. Научници кажу да је она заправо још много старије божанство, праисторијска богиња природе, родитељка, чији је култ био толико јак у народу да су Хелени морали да је уврсте у Пантеон, само под другим именом. Kадa је хришћанство победило олимпијске култове, следбеници нове вере су на месту Зевсовог храма изградили црквицу посвећену Преображењу Господњем, а полустрво је поново посвећено жени, овог пута Богомајци.

МАЛОАЗИЈСКИ СВЕТОГОРЦИ

ДВОЈИЦА од тројице монаха с којима почиње записана историја Свете Горе Атонске дошли су из Мале Азије. Свети Јоаникије Млађи, пре замонашења Никита, стигао је са Битинијског Олимпа, а Свети Атанасије, оснивач Велике Лавре, првог светогорског манастира, са планине Кимина у словенској Битинији.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације