СРБИ ЧУВАЛИ И ВРАТА НАРОДА: Зашто је древни црноморски Понт, данас већим делом у области Ризе у Турској, важан у историји српских сеоба

КО мисли да је данашњи свет постао мали и да у њему нема више шта да се открије треба да се упути у древни црноморски Понт где су антички географи Плиније и Птоломеј у 1. и 2. веку, набрајајући многе народе који су тада тамо живели, први пут у историју увели и онај под именом Срби.

фото: Б.Субашић

Велики антрополог др Нико Жупанич, који се бавио сеобама Словена ка Балкану, поставио је почетком 20. века хипотезу да су се понтски Срби Плинија и Птоломеја вероватно стопили са групом Словена из понтских степа чији су језик прихватили, али да је тај нови народ задржао српско име.

Та прича је из неког разлога узнемирила Беч чији су историчари хистерично напали Жупанича. Да је он ипак био у праву показали су 2000. године резултати светског научног испитивања сеоба народа, узорковањем генетског материјала у 47 држава. У српском узорку било је највише најстаријег генома ХГ2 по чему смо били ближе понтским Грузинима него Русима.

фото: Б.Субашић

Данас простор античког Понта већим делом припада области Ризе у Турској, чијим је путевима кроз црноморско приобаље и стазама кроз високе планине од сеоба индоевропских народа ка Европи и Малој Азији до данас прошао цео свет Евроазије уклапајући у своје националне митове и приче претходника.

Тако су приповести из непојамне старине остале да живе у народном предању мојих понтских домаћина, Турака из Ризеа, који нису заборавили да су етнички Лази, прастановници ове области и дела суседне Грузије. Они осим турског и даље говоре свој језик, један од најстријих на свету и паралено се користе древним ласким и модерним турским топонимима. Плиније и Птоломеј су уз Лазе, као суседе понтских Срба поменули и Ибере (Грузине), Колхе (Колхиђане) и Хемшине (који и данас живе у селима Хамешин и Чамлихамешин).

фото: Б.Субашић

У разговору са Лазима лако се уочава сличност са другим старим народима у начину поимања древних митова као дела националне историје, која није наука у модерном смислу већ скуп моралних закона и поука.

- Слушај, следећи пут када дођеш водићемо те до стене где је Зевс закуцао Прометаја јер се успротивио боговима и одао људима тајну ватре. Како знамо да ли је баш та стена права? Па, то се одмах види, то је громада која као да је са неба пала, различита од свих других и налази се на нашој земљи. Јесте она на територији Грузије, али тамо живе Лази, ми знамо где је Прометеј био закуцан, били смо овде пре других са Иберима, данашњим Грузијцима. Одмалена сам слушао приче да се по њима назива Иберијско полуострво, али нисам веровао док нисам отишао у Шпанију и упознао Баске за чији језик кажу да није сличан ниједан другом на свету. То није истина, он је сличан језику Лаза и Ђурђијанаца, ја сам разумео многе речи - објашњавао ми је мој водич Кадир, заљубљеник у масив турског Качкара који се наслања на грузијски Кавказ.

фото: Б.Субашић

Објаснио ми је да се Понт звао и Колхида, по народу Колха, чији је краљ на светом храсту чувао златно руно крилатог овна, за којим су из Хеладе у потрагу кренули Јасон и аргонаути. Овај мит је још у 8. веку пре наше ере као веома стару причу забележио Херодот из малоазијског Халикарнаса. У популарној култури ова легенда се сматра старогрчком, али познаваоци објашњавају да је реч о много старијој метафоричкој причи о сусрету Индоевропљана са старим кавкаским народима, коју су Хелени касније литерарно уобличили.

Да је реч о општем миту Балкана и Мале Азије сведочи и српска приповетка Златоруни ован коју је 1853. у збрици народних умотворина објавио Вук Караџић. Наиме, у једној од верзија древног мита Јасон је законити наследник краљевства, коме је стриц убио оца и присилио га да са аргонаутима иде у Колхиду и донесе магијско златно руно. Колхидски краљ је покушао да спречи хероја да испуни задатак постављајући му задатке које смртник не може да изврши.

Јасон је ипак успео уз помоћ чаробнице, а кући се вратио пловећи реком Истар, како су Хелени звали Дунав, у чијем се приобаљу испод Авале неко време задржао. Драмска основа српске народне приповетке Златоруни ован је веома слична. Младић из освете убија златоруног овна који му је претходно убио оца, али његов зли стриц жели да му одузме драгоцено руно. Да би га задржао, он као и Јасон уз помоћ чаробнице испуњава немогуће задатке које му поставља стриц.

фото: Б.Субашић

Разговарајући са домаћинима из Ризеа о балканско-малоазијским митовима ходајући мало кроз шуму, мало кроз облаке између качкарских врхова Сал и Покут прихваћен сам као "домаћи".

Ова два врха била су су култно место од праисторијских житеља Понта до данашњих становника области Ризе који на њих долазе да уживају у величанственом погледу. Са једне стране гребена он се пружа на ниже врхове обронке масива покривене густим кишним шумама изнад којих због јединствене суптропске климе непрестано лебди густи покров од белих облака. Са друге стране пружа се поглед на величанствене и сурове голе највише врхунце Понтских Алпа који достижу 4.000 метара надморске висине.

Око поднева, када сунчеви зраци дотакну дна многобројних уских клисура у којима хуче планински потоци указује се јединствен призор брзог уздизања стубова водене паре који се расцветавају у велике беле облаке.

фото: Б.Субашић

- Ноћ је на Салу и Покуту још лепша, звезде се виде као на длану. Најлепша је у време метеорских киша када су ови врхови преплављени људима који долазе да посматрају тај нестварни призор. Планине приближавају људе Богу. Када се Персија простирала све до Понта, овде су били јаки персијски култови и вечне ватре су гореле на планинама. У хришћанском Новом завету пише да је у Понту мисионарио Свети Андреј Првозвани и да је овде био један од првих хришћанских простора, после чега су на планинама грађени манстири. Од када су дошли Селџуци у 11. веку на врховима су грађене џамије. А сва светилишта у ствари не би била важна да нема планина које су истински Божји храмови - говорио је замишљено Кадир.

Планине су, каже наука, формирале непокорни менталитет становника Понта, јер својом непроходношћу дају шансу и малим заједницама да се одупру неупоредво јачим освајачима.

фото: Б.Субашић

Први су били Хелени који су у приобаљу Црног мора од 8. века пре Христа развили велике лучке градове, трговачке, научне и религиозне центре: Синопу, Трапезунт, Хераклеју, Ризе... Ипак, колонизатори су своју културу успевали да наметну само међу градским зидинама и на дворовима вазалних владара. Исто се поновило и када су Понт освајали Персијанци, Римљани, Османлије. Мале заједнице старих понтских народа и избеглица пред налетима арапских калифата, Селџука и Османлија успевале су да нађу склониште и одрже идентитет у суровом планинском залеђу до 1924. када су власти Републике Турске укинуле и назив Лазистан, "Земља Лаза" за област Ризеа уз границу са Грузијом иако је овај стари народ лојално борио са Турску са Ататурком против коалиције Енглеза, Француза и Грка. Данас Лази себе сматрају делом турске нације, али даље чувају свој језик и етнички идентитет.

фото: Б.Субашић

Марко Поло на путу за Кину

КРОЗ масив Качкара који је чувао Понт водиле су само уске стазе кроз дубоке кланце у којима су нападачи могли да буду лако пресретнути и уништени. Њих су штитиле и моћне тврђаве сазидане на невероватним местима.

фото: Б.Субашић

- Важан део Пута свиле одвајао се од централне Анадолије и водио кроз клисуру Фиртине, Олујне реке, ка лукама Понта, међу којима је Трапезунт био највећа. Каравани кроз кањон нису смели да иду ноћу и тврђаве су служиле и као војне постаје и као мотели за путнике и трговце. Оне су направљене тако да их је раздвајао дан путовања. Најупечатљивија утврда је Зилкале, Звоно-тврђава подигнута на врху високе шиљате стене која се диже из средине клисуре. Звоно из ње је упозоравало на опасност у случају великог војног напада, а чувари трговачког пута дербенџије су имали свирале које су продражавале гласове птица. Њима су шифровано јављали да ли је пут безбедан или је примећена нека опасност. Путем кроз клисуру Олујне реке је у Кину отишао 1272. Марко Поло.

фото: Б.Субашић

Сродни иако их језик дели

СВЕТСКО испитивање сеоба народа праћењем мушког Y хромозома из ДНК, који се у готово непромењеном облику преноси са оца на сина, одвијало се од 1997. до 2000. Ретке мутације на мушком хромозому, које се дешавају отприлике једном у 1.000 година, служиле су као маркер одређене популације са истим прапретком. Лабораторија за молекуларну биологију и генетику Института у Винчи ушла је тада у ред малобројних референтних институција. Од 47 земаља где је испитивање обављено, хаплотајпинг се радио само у осам држава, од којих је једна била Србија и са 100 узорака и великим бројем обрађених маркера, ушла је у пет најрелевантнијих резултата. Укрупњавањем резултата установљено је да је геном са ознаком ХГ2 најстарији, а да су сви остали проистекли из њега. Циљ истраживања био је да народи могу да буду сродни чак и кад не говоре истим језиком. Испоставило се да у српском узорку има највише најстаријег генома ХГ2 и да смо по томе ближе Грузинима, Ирцима и Нордијцима него Русима.

фото: Б.Субашић

фото: Б.Субашић

Одбрана Трапезунтског царства

МАСИВ Понтских Алпа је зауставио и латинске крсташе који су у свом четвртом походу 1204. после потпуног разарања и пљачке Цариграда покушали да заузму и луке Понта, пре свега Трапезунт, данашњи Трабзон. Он је од раног 13. века до пада под османску власт 1461. био једна од најзначајних станица на Путу свиле и сматран је капијом Персије на југоистоку и Кавказа на североистоку. Намере крсташа и Венецијанаца је на време прозрела патрицијска ромејска породица Комнина, која је на време пребацила легије и бродове Источног Рима на Понт и одбранила Трапезунтско царство, које се простирало од Крима до крајњег североисточног угла Анадолије. Оно је пало пред налетима Османлија читавих 26 година после освајања Цариграда, као последњи остатак "православног Рима". Хеленофони становници Понта су све до тоталног етничког чишћења 1924. називали себе Ромејима и Римљанима, а не Грцима.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације