АКО "ФАГОТ" НЕ УБИЈЕ БАР 30 НИЈЕ ИСПЛАТИВ: Генерал Јелесије Радивојевић, унук јунака истог имена, о биткама на Косову у лето 1998.

КАДА су 1962. сахрањивали Јелесија Радивојевића у Дрежнику на Златибору кажу да је још увек имао "сиво" око паса, на месту где га је стезао војнички опасач.

FOTO: Privatna arhiva

Јелесије, покојни, "притезао" се током првог и другог Балканског рата, затим је прешао Албанију, а отишао је у рат и 1941. Унук овог Јелесија, исто Јелесије "са упртачима", гледао је у делегацију Ричарда Холбрука и Кристофера Хила када су у јуну 1998. славно дошли у село Јуник да терористичку банду ОВК "рукоположе" у "борце за слободу".

Слика деде из старих ратова била је уз њега у војничком буђелару. Двојица Јелесија никада се нису раздвајала, па ни на коти Гуновац, на камену Ц1, западно од Кошара, изнад Јуника, 1998. године.

Осматрао је Јелесије (млађи) и другови из 72. специјалне бригаде терористе ОВК десетак дана са виса, "преко мушице" ракетног бацача "фагот" у упоришту терориста. Чекали су наређење за дејство јер "један 'фагот' кошта 15.000 марака и сме да се утроши само на значајну мету" - отприлике овако, укратко, изгледа ратна прича са Космета која је до сада била "архивирана" само у интерним сећањима припадника 72. Специјалне бригаде.

Причао је за "Новости" Јелесије (млађи), српски генерал, сада у активној резерви. И, њих десетак "изнело" је на врх чуке "само" десетак "фагота" и три лансера. Лоцирали су три циља у Јунику и сваки дан питали: ...Да гађамо?

И Холбрук и Хил су имали среће. Генерал прича ову причу не да би се расправљало "шта би било да је било". У време одласка на Космет 1998. у мају Јелесије Радивојевић је имао чин мајора. Био је командант Батаљона за препадна дејства у бригади. Наређење да се иде на КиМ сачекао је миран. И он и његови.

- Утоварили смо све на воз и пребацили комплет Специјалну бригаду на простор Метохије, од Ђаковице до Пећи. Сећам се пуковника Пере Тркуље, био је начелник штаба Корпуса специјалних јединица како је био запањен намерама да дигнемо логор испод наших караула и да ту "исечемо" Морину и Кошару. Мислио је Тркуља - немогуће.

Генерал се данас сећа 1998. по томе што смо и ми имали доста војске и што су сви били мотивисани и орни да се "заврши" са терористима. Ипак, "изнад" Кошара специјалци су "пипали комад по комад" земље изнад карауле:

- Извиђање је трајало неко време. Трајало је толико да смо пуковнику Стојимировићу из Управе за специјалне јединице јавили да "терамо и кухињу тамо" да се не гладује. То је било време "најављеног бомбардовања", стално неке претње, али се нисмо узбуђивали. Свако свој посао - тако се говорило у Команди 72. на Космету.

Генерал Јелесије овај ратни период памти, пре свега, по трагедији када је погинуо потпуковник Горан Остојић Остоја, командант "63". Са муком "пребира" да се то догодило кад он није био ту и пошто се након 45 дана "спустио" до фамилије у Панчево. Вест о Остојиној погибији прочитао је у штампи у исто јутро док је чекао превоз назад за Метохију.
- Остоја, немој да идеш на Ц1 јер ту улазе, и немој на Гуновац 963, на ту коту, јер и ту улазе... Немој "пинцом", јер следује рафал за који нико никад не одговара - говорио сам пријатељу пре кратког одмора кући рачунајући да ће ме чекати да наставимо акцију - прича генерал.

Смрт легендарног војника нишких падобранаца убрзала је епилог рата 1998. на Космету. Каже Јелесије да су маркирали како може да се направи заседа за терористе на сваких 10 метара.Тада је стао транспорт оружја из Албаније на Косово. У једној заседи заплењено је оружја да није могло да стане у хеликоптер, а у другој након тога убијено је 150 мула и магараца који су преносили товаре. Гинули су и терористи.

- Митраљез на чело, митраљез на зачеље - и одвикли смо их од "планинских шетњи" - објашњава Јелесије и на овом месту наводи своје сјајне војнике и старешине. Шкорпија, Сурови... Захваљујући њима средином јуна 1998. Метохија је била чиста од терориста ОВК. Остало је финале - тврђава Јуник.

- Пошто је пресечен пут од Јуника до Албаније требало је извршити препад на ово упориште. Наравно, и Американци су знали да је "пут оружја стао" и да је најављени рат "на шкргама" и то је био основни разлог да Холбрук и Хил стигну у помоћ - вели Радивојевић.
Наређење за дејство на Јуник стигло је након 10 дана заседа 72. бригаде над Јуником. Посматрали су српски војници ОВК терористе како дижу заставу, како вежбају и како "цивилно"функционише терористичка држава ОВК.

- Да гађамо? - тражено је одобрење, а са друге стизало је; "Не! Једна ракета еквивалента 10.000-15.000 марака, ако не ликвидира 20-30, није еквивалент уништења!"

А када је наређење стигло, догодило се отприлике овако:

Недуго после Љубинко Ђурковић и екипа, крену са североисточне стране и затворе их. Били су поломљени. За њих је тада закључана Метохија. Било је то средином јуна. Средином јула била је чиста.
И далеко било рата - рече.

Потврдио је Јелесије да је планирао и извео и операцију ослобађања блокираних припадника ЈНА у касарни "Миро Попара" у Чапљини 1992. године. Претходно је са још 100 падобранаца слетео у Мостар из Ниша.

Тачно 23. 4. 1992. године око 17 часова пала је команда да се креће у акцију. Људство које сам изабрао било је одмах у готовости. Свако је био уз своју летелицу - хеликоптер. Летелице су стартоване.
- Било је мука када смо видели да су нам два хеликоптера оштећена и да се извлаче у шири рејон евакуације. Онда је настао тајац. Веза је била у прекиду. Приметили смо да остали хеликоптери дејствују по плану. Акција извлачења блокираног људства није трајала дуже од десетак минута. У првој процени је било да ћемо имати губитак у људству и летелица 50 одсто, али никог нисмо изгубили. Оборена су два авиона "јастреб" који су били подршка операције, али и ти пилоти су преживели, заробљени и размењени. У осам хеликоптера спасено је око 170 лица - каже у наставку рапорта генерал и завршава:
- Бескрајно сам поносан на те људе, пилоте РВ и ПВО и падобранце 63. падобранске. Зато сам и наставио професионалну службу у специјалним јединицама још око 20 година.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације