УМИРАЛИ ОД ГЛАДИ А САЊАЛИ ПАКЕТЕ СЛАНИНЕ И ХЛЕБА: Писма учитеља Тихомира Никодијевића сведочанство о мукама у нацистичком логору Оснабрик

ДРАГА Радојка, још нисам примио одговоре на моје писмо од 19. септембра, а ни карте ми не долазе уредно... Први септембарски пакет је лутао, те сам га примио после 40 дана... Пошаљи ми рукаве од пуловера, па ћу да их пришијем... Сада су сасвим забрањена приватна писма и уништавају се. Осмог октобра послао сам пакет Радмили И. Шумренковић. Она нам преко турског Црвеног полумесеца шаље колективне пакете, али и појединачне...

Фото из књиге "Писма из логора Оснабрик"

Овако почиње писмо Тихомира Никодијевића од 19. октобра 1942. из логора Оснабрик, једно од 57 сачуваних, које је овај предратни учитељ и школски надзорник из Сокобање слао супрузи Радојки и деци. Део те преписке објављен је у књизи "Писма из логора Оснабрик 1941-1945", у издању "Арт преса", а уредник је Владимир Анђелковић, Тихомиров унук.

После капитулације Краљевине Југославије, 17. априла 1941, заробљени официри су под претњом смртне казне интернирани у логоре широм Немачке: Дахау, Маутхаузен, Нирнберг, Аушвиц, Хамбург и Оснабрик, где се нашла већина. Службено име овог логора било је "Офлаг VI C", налазио се у граду Оснабрик, у савезној држави Доња Саксонија. Поред официра Југословенске краљевске војске, ту су били заточени и српски интелектуалци, припадници резервног састава.

Како стоји у предговору књиге, први транспорт са више од 1.500 заробљених, стигао је 26. априла 1941. године, да би већ у мају у логору било 3.410 људи, смештених у педесет барака. Кроз логор је између 1941. и 1945. прошло више од 6.500 наших војника, а 1.200 заробљеника убијено је или умрло због строгог логорског режима и систематског изгладњавања. Такође, савезничка авијација је 6. децембра 1944. године, у вечерњим сатима, бомбардовала место и тада је погинуло њих 116.

У пролеће 1945. године Британци су ослободили преживеле, а у знак сећања на убијене, умрле и погинуле, подигнута је спомен-црква у византијско-моравском стилу и војничко српско гробље.

НикодијевићиFoto: Фото из књиге "Писма из логора Оснабрик"

POGLEDAJ GALERIJU

Никодијевићи су, каже Анђелковић, били стара бањска породица:

- Тихомиров отац Тодор био је протојереј-ставрофор и по њему је у давна времена један дрвени мост у Бањи назван Поп Тошина ћуприја. Мајка Милева била је из Алексинца, из породице велепоседника Живковића. Прадеда Никодије је са четворо браће припадао једној од првих пет породица које су населиле Бању после ослобођења од Турака 1833.

Тихомирова писма су адресирана на "фрау Радојка Т. Никодијевић, Сокобања, Кн. Арсена 14, Сербиен", а као пошиљалац је означен "Тихомир Т. Никодијевић, број 2161/28 V". Поштанске карте писане су на немачком језику, мастилом, мастиљавом и обичном графитном оловком, у седам редова и њих има укупно 32. Класичних писама са заглављем логора, писана на српском језику у максимално 25 редова има укупно 25. Сва писма су, по одлуци немачких власти, писана латиницом и цензурисана тако што су поједине речи и реченица прецртане. Писма су била упућена супрузи и деци Дуњи (Милеви), Даници и Смиљи, Владимировој мајци.

И Радојка, рођена Мартиновић, потицала је из старе поповске породице, која је дала неколико истакнутих свештеника и посланика, активних учесника у свим српским скупштинама, од оне на којој је кнез Милош абдицирао 1839, до оне из 1903. која је довела на власт династију Крађорђевића.

Тихомир се доследно придржавао наредбе немачких власти да се не помиње нацистички режим и живот у логору. О здрављу је писао само да се "осећа добро" и да породица не брине.

- Истина, у једном писму из 1942. дискретно и некако узгред напомиње да је у логору смршао 22 килограма и да храном коју добија у пакетима "два пута месечно, покушава да се опорави". Кад га је породица видела после рата, са својих 45 година изгледао је као старац. О рату и суровом логорском режиму написао је да је "главно да се остане жив", и "у нади да ће доћи бољи дани". У једном тешком тренутку он чак храбри супругу, и каже "из писма видим да по неки пут под притиском немања малаксаваш у борби са животом", али и поручује да "издржи и буде оптимистички расположена јер од ње зависи опстанак деце" - каже Владимир Анђелковић.

Тихомир се у писмима највише бавиo породицом и напором да је одржи на окупу, али сазнајемо штошта и о животу у Србији под окупацијом, о спорадичним убиствима у Бањи, хапшењима и тешком животу. Из кратких и наоко узгредних опаски, добијамо и детаље о животу у логору, пакетима које прима, намирницама, разним новчаним додацима, свакодневном сналажењу да се преживи и игрању санса.

На пример, сазнајемо да су српски логораши у почетку имали право на само један, а после на два пакета месечно. Да су терали оне који им пишу да то чине на немачком, па је Радојка по Бањи јурила преводиоца. Да су најчешће тражили сланину, чварке, шваргле, маст, хлеб, сир, сушено воће и оно што може да издржи транспорт, али и јаја, ђумбир у кесици и гумене бомбоне, а зими и пасуљ и поврће које може да се кува, јер се тада ложило. Такође сазнајемо да су добијали ратну накнаду од 79 тадашњих рајхсмарака месечно, да су аплицирали за пакете код Црвеног крста разних земаља, као и да су породице заточених српских официра и војника у земљи имале право на материјалну помоћ и бенефиције нпр. код уписа у школе. Такође, неки рудници, нпр. Читлучки, давали су по тону угља породицама, а да плате после рата. Види се и да мештани из села око Бање одлазе повремено на добровољни рад у Немачку, као и да заточенике из Хамбурга током 1943. шаљу у Осанбрик.

Тика, како Тихомир потписује писма, новац шаље кући, као и већину ствари које добије од Црвеног крста: пиџаме, капут за децу, веш, чоколаде... Пред крај рата, од фебруара 1944. до јула 1945, није могао да се јави кући, па су његови са стрепњом чекали било какве вести. А онда су стигле из Бартроса да је почело слање заробљеника у Београд и да с нестрпљењем чека ред.

- Имао сам 12 година када је деда умро 1962. и одлично га се сећам - каже Владимир Анђелковић. - Умео је да нас, унуке, поведе преко дана на сок у кафану, где се налазио са пријатељима. Живели смо у Београду, а по два месеца лети и један зими проводили тамо. Тих периода сећам се као најтоплијих у детињству и сваки пут, кад бих се враћао у Београд, био сам тужан. Деда после рата није улазио у политику, већ се вратио учитељском послу. Сценариста и редитељ Гордан Михић помињао га је као некога на кога се треба угледати.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације