ПОМИРИЛИ СЕ СА АВОМ ТЕК ПОСЛЕ СМРТИ: У Свеправославни центар Свети Јустин ћелијски чешће долазе странци него домаћи Врањанци (ФОТО)

У САМОМ центру Врања, ушушкан међу стамбеним зградама и кућама у насељу Чешаљ, налази се Свеправославни центар Свети Јустин ћелијски и врањски.

Фото: Ј.С.

Све чешће путници намерници из целог света отварају капију дворишта, где је из темеља подигнута некада срушена кућа Благоја Поповића, чије је духовно име Јустин. Занимљиво је да је међу посетиоцима најмање Врањанаца.

Овај објекат чува и петнаестак личних предмета светитеља за кога се каже да је толико био љут на своје Врањанце да када је отишао зарекао се да његова нога више неће крочити у Врање, а прича се и када је обилазио манастире у околини да је главу окретао када поред Врања прође.

- Ти лични предмети стигли су из манастира Ћелије и немају неку велику материјалну вредност, али је духовна и историјска вредност непроцењива. Међу предметима су једна одежда, диптих, три оловке, ћилим, пешкир... - набраја кустос Марија Станковић.

Она каже да јој је велико задовољство што су најчешћи посетиоци из Врања најмлађи.

- Драго нам је што имамо одличну сарадњу са школама, па слободно могу рећи да осим посетилаца који долазе из других градова или држава, најчешће нас посећују деца школског узраста која су јако заинтересована, па полако најмлађе генерације уче о томе ко је био Свети Јустин - каже Марија Станковић.

Фото: Ј.С.

Новоканонизовани српски светитељ Јустин Поповић рођен је у Врању 1894. године на велики хришћански празник Благовести, упокојио се 7. априла 1979. у манастиру Ћелије код Ваљева. Био је архимандрит манастира Ћелије, доктор теологије, професор Београдског универзитета и духовник.

- Пореклом из свештеничке породице, Благоје је тешко поднео несрећну смрт брата који је погинуо као студент, када је испао из воза враћајући се кући, те од тада жели да буде ближе Богу и самим тим ближе страдалом брату, тако и почиње његов световни пут - прича Станковић.

Током Првог светског рата Благоје бива мобилисан у "ђачку чету" при војној болници у Нишу, а касније се заједно са војском и свештенством повлачи преко Албаније. Стигавши у Скадар, Благоје моли патријарха Димитрија за монашки постриг, и тада богослов Благоје постаје монах Јустин. Преко Барија стиже у Париз, из Париза у Лондон. У Енглеској студира теологију на Оксфорду и сам се издржава. Занимљиво је да своју критику западног света излаже у докторској тези "Религија и философија Достојевског", која није прихваћена. Без дипломе се враћа у Србију 1919. године. Живео је у Чешкој, затим предавао у Карловачкој богословији, био је професор и у Битољској богословији.

Од 1934. је професор Богословског факултета Универзитета у Београду. Заједно са Браниславом Петронијевићем основао је Српско филозофско друштво. По избијању Другог светског рата, отац Јустин борави по многим манастирима. Највише времена је проводио у овчарско-кабларским манастирима, у којима је и ухапшен после рата од стране комунистичких власти. После притвора, преместио се у манастир Ћелије код Ваљева.

Фото: Ј.С.

У Ћелије је дошао 28. маја 1948. године, прогнан са Богословског факултета. Преко три деценије је провео у Ћелијама, учинивши их једним од најпознатијих српских манастира. Ћелије тада постају место ходочашћа за многе који су желели да га виде и добију духовне савете. Међу најзначајније његове ученике убрајају се: митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић, епископ захумско-херцеговачки и приморски Атанасије Јевтић, епископ рашко-призренски Артемије Радосављевић и епископ бачки Иринеј Буловић. На Богословском факултету предавао је догматику и патријарху Павлу.

После Другог светског рата и успостављања комунистичке власти, Српска православна црква, свештенство, монаштво и верујући народ били су изложени прогону и затирању свега што је подсећало на припадност Цркви. Нарочито су томе били изложени најистакнутији појединци, међу којима је био и отац Јустин Поповић.

Фото: Ј.С.

Поред других бројних неправди које су му нанели представници комунистичке власти, у периоду између 1964. и 1966. срушили су и његову родну кућу у Врању, упркос његовом противљењу. Повређен што Врањанци нису стали на његову страну, што су дозволили да му се родна кућа до темеља сруши, Јустин Поповић је одлучио да не долази у свој родни град.

- Тек 1993. године Епархија врањска подноси молбу општинским властима у Врању да се плац на коме се налазила родна кућа аве Јустина додели Православној епархији врањској и већ наредне 1994. године, положен је камен темељац, у присуству више епископа, свештенства и благочестивог народа. Након дужег прекида у градњи, условљеног тешким друштвеним и економским приликама, кућа је коначно завршена и освећена 14. јуна 2004. године - каже кустос Свеправославног центра Марија Стојановић.

У њој се данас налази спомен-соба са библиотеком и деловима намештаја митрополита скопског Јосифа, као и петнаестак личних предмети Јустина. Приземље куће уређено је као галеријски простор, са сталном поставком фотографија из живота Светог Јустина.

Фото: Ј.С.

Храм мањих димензија, замишљен као спомен-капела, изграђен је 2010. године и освештан од патријарха српског Иринеја. Исте године, на редовном заседању Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, ава Јустин Поповић унет је у Календар светих, а за дан празновања одређен је 14. јун, спомен Светог Јустина Философа.

Фото: Ј.С.

- Највећа светиња која се у њему чува јесте део светих моштију Преподобног аве Јустина, добијених 2019. године из манастира Ћелије - каже Марија Станковић.

Тако су се на необичан начин "помирили" Врање и један од његових најзнаменитијих и најученијих Врањанаца.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације