ШПИЈУН КОМЕ НИСУ ВЕРОВАЛИ: Шта је Истина о Владимиру Ваухнику, који је упозорио на бомбардовање Београда и напад на СССР

КО је био Владимир Ваухник, најпознатији југословенски обавештајац и један од најважнијих шпијуна у двадесетом веку, човек који је први јавио из Берлина у Београд да се Немачка спрема за напад на нашу земљу, и који је преко руских колега послао поруку Стаљину да ће Хитлер прекршити пакт о ненападању? Шта је о овом Словенцу југословенске провенијенције мит, а шта истина?

Архива

Део одговора на ова питања дао је сам Ваухник у мемоарској књизи "Међу шпијунима, издајницима и јунацима, прича о тајној обавештајној организацији (1941-1944)", коју је приредио Владимир Петровић, а управо издала "Академска књига".

- Ваухников живот је остао највећим делом непознат широј јавности због његовог антикомунистичког опредељења. Касније, после распада заједничке државе, о њему су објављиване таблоидне приче, за које не постоје основе у историјским изворима. Од свега је тачно то да је Ваухник имао, на овај или онај начин, везе са многим познатим људима свог доба, да је први послао информацију о шестоаприлском бомбардовању које се припрема и о нападу на Совјетски Савез, као и да је основао обавештајну организацију која је за време Другог светског рата на простору окупиране Југославије радила у корист британске обавештајне службе. То потврђује и ЦИА у својим документима - каже Петровић за "Новости".

Међу познатим личностима са којима је имао мањи или већи контакт били су наш нобеловац Иво Андрић, затим Адолф Хитлер, кнез Павле Карађорђевић, Хајнрих Химлер, Херман Геринг, Милан Стојадиновић, Милан Недић, Душан Симовић, Драгољуб Дража Михаиловић, Титова невенчана супруга Херта Хас и њена породица, усташка врхушка, четнички и партизански команданти, британски и немачки агенти... Ваухник је прошао кроз ратиште и кроз затвор, сретао се са најмоћнијим политичарима свога доба, али је крај живота провео скромно и анонимно, у емиграцији.

Рођен је 1896. године у словеначком селу Светиње код Орможа. Отац Михаел је био надучитељ, југословенски оријентисан. Одрастао је и школовао се у Сподњем Јакобском Долу, а Пешадијску кадетску школу завршио је у Марибору.

Регрутован је у лето 1914. и послат на Источни фронт. Биће рањен неколико пута, да би на крају доспео на италијански фронт, где се и предао Италијанима. После рата враћа се у Марибор и са братом Милошем прикључује добровољачким одредима који ће се оружјем супротставити Немцима који желе да Марибор и околина припадну Аустрији.

Годину дана касније примљен је у војску Краљевине СХС и одлази на школовање на Војној академији у Београду и усавршавање у чувеној француској Специјалној војној школи у Сен-Сиру. Један од митова који круже јесте да је студирао са потоњим генералом Де Голом и Драгољубом Дражом Михаиловићем. Историјски извори, међутим, показују да њих тројица похађају ову школу у различито време, у размаку од пуне две деценије.

Ваухник напредује у каријери, постаје пуковник, предавач војне стратегије, а затим и шеф одсека у наставном одељењу Главног генералштаба Краљевине Југославије и начелник штаба Дринске дивизије.

И ту долазимо до преломне тачке његове каријере - одлазак за војног аташеа у Берлин, 1938. године, у својству човека од поверења кнеза Павла, у исто време када је тамо службовао и Андрић. У немачкој престоници биће задужен за низ поверљивих послова, укључујући преговоре са Миланом Стојадиновићем и Герингом 1939. о куповини немачког оружја.

Био је члан и званичне југословенске делегације када је, у јуну 1939. године, у главни град Рајха стигао кнез Павле. Тако добија прилику да се сретне са комплетним нацистичким врхом.

- Кнез Павле га је саветовао да се потруди и сачува пријатељство с Немачком, док ће се он побринути за пријатељство других великих сила - наводи Владимир Петровић. - Међутим, после напада на Пољску, Ваухник почиње да прикупља податке о борбеном стању и приликама у Немачкој, правећи обавештајну мрежу. Главни извор му је адмирал Вилхелм Канарис, шеф Абвера, војне обавештајне службе Трећег рајха, антихитлеровски настројен.

Ваухник је, укрштајући податке, добијао прецизне будуће руте кретања немачких офанзива. Тако је дошао и до Хитлеровог плана напада на СССР, о чему ће упознати југословенску владу и друге дипломатске представнике.

Владимир у пратњи Иве Андрића у Берлину / Архива

Четири дана пре шестоаприлског бомбардовања, до њега је стигла порука: "Југославија ће бити нападнута 6. априла, у рано јутро. Упаду ће претходити тешко бомбардовање и пре свега ће Београд бити претворен у рушевине и пепео!" Исте вечери, на сигурном месту, сачекала га је још једна шифрована порука готово идентичне садржине. Ваухник никада није открио име свог извора, а добијене информације је брзо проследио у Београд и потврдио их у наредним данима. Међутим, пучисти генерала Душана Симовића неће их озбиљно схватити и неће реаговати.

- Симовић је ове дојаве третирао као бесмислице и припремао се за венчање кћерке, 6. априла - каже Петровић. - На одбрани Београда ништа није учињено, није евакуисано становништво, ни културно благо, а у одговору службеницима Народне библиотеке пред бомбардовање, министар просвете поручује да библиотечко благо "метну у подруме".

Све Ваухникове дојаве показују се тачнима, а он са дипломатским особљем Краљевине Југославије у Берлину бива ухапшен, противно одредбама међународног права. Нацисти их спроводе у Констанц, па у Бад Шахен, где га Абвер испитује како је дошао до тајних информација. Дипломате потом пребацују у Београд, где Ваухник накратко завршава у затвору Војног суда, а одатле га селе у Грац, па у седиште Гестапоа у Берлину. Спасао се када је пристао да у Загребу помогне формирање војске НДХ.

- Згрожен је оним што затиче у НДХ, посебно злочинима над Србима и Јеврејима. Срећом, убрзо упознаје Анту Анића, захваљујући ком ће после непуна два месеца пребећи у Словенију. Мајор Анић, предратни начелник пограничног полицијског комесаријата у Марибору, био је високорангирани припадник британске Управе за специјалне операције (SОЕ) - објашњава Петровић.

Анић и Ваухник ће водити тајну обавештајну организацију у окупираној Југославији све до јуна 1944, која директно ради за британску обавештајну службу. И документи ЦИА потврђују да је Ваухник британски агент. Организација добија име ББЗ, по "Берлинским берзанским новинама", али и по иницијалима Ваухниковог имена и презимена исписаних ћирилицом и Загребом као главним извором података. Седиште јој је у Љубљани, а у мрежи је било активно на десетине сарадника. Британцима су достављани немачки тајни подаци, пре свега о фабрикама оружја и јачини војних снага на Балкану. Рат није преживела ни шестина тих сарадника, а међу онима који су откривени и ликвидирани била је и Ваухникова рођака Мелита, коју су убиле усташе. После "провале", Ваухник опет емигрира.

Никада се неће вратити у земљу. Крајем 1947. преселиће се у Аргентину, где су живели избегли нацисти и усташе. Не зна се да ли је и тамо наставио са обавештајним радом. Оболео је од тешког облика Паркинсонове болести и, усред операције у Буенос Ајресу, преминуо је 30. марта 1955. Сахрањен је на гробљу у овом граду, а његови посмртни остаци су почетком осамдесетих пребачени у Словенију.

Нема доказа о четништву

У ПОЈЕДИНИМ текстовима Ваухник је представљен као командант словеначких четника, ког је чак, наводно, Драгољуб Михаиловић унапредио у чин генерала. Потврда за ове информација не постоји ни у једном историјском извору, каже Петровић.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације