СРБИЈА ЈОШ ЧЕКА ДА ВИДИ "ПОМИРЕЊЕ": Како је СПЦ спасла једини заједнички споменик вожду Карађорђу и књазу Милошу

По наруџбини вицегувернера НБС Марка Стојановића, 1904. га израдио чувени вајар Ђорђе Јовановић. Први пут је постављен 1928, али га је увођења Шестојануарске диктатуре неко ноћу скинуо и бацио у Саву.

Музеј СПЦ

ПРЕДСЕДНИК Србије Александар Вучић је, на Сретење, током доделе високих државних одликовања, стојећи између великих портрета вожда Карађорђа и књаза Милоша, казао да су обновитељи српске државности представљени једини пут заједно на вајарском портрету уклоњеном из јавности пре више до века, а који се чува у Патријаршији СПЦ.

- Молим вас да нађемо начин да то вратимо српском роду, свим грађанима Србије. То су наши великани. Обојица - обратио се том приликом председник Вучић патријарху Порфирију.

Највећи део српске јавности се нашао у чуду, јер је мало познато да заједнички споменик обновитеља Србије постоји, а још мање људи зна да је само захваљујући Српској православној цркви сачувана та скулптура симболичног имена "Помирење". Њу чине попрсја вожда и књаза које спаја српска застава, она под којом су се обојица борили.

vikipedija

Уметничко дело посвећено "неимарима српске државне куће" је по наруџбини родољуба, адвоката и тадашњег вицегувернера Народне банке Марка Стојановића израдио 1904, на стогодишњицу Првог српског устанка, велики вајар академик Ђорђе Јовановић.Стојановић је израду платио делом својим новцем, а делом заоставштином убијеног краља Александра, коју је спасао од свеопште пљачке и разарања имовине Обреновића. Његова идеја је била да се спојеним бистама вожда и књаза симболично представе два периода Српске револуције, од устанка који је Карађорђе повео 1804. до 1830. када је Милош издејствовао Хатишериф о аутономији Књажества Србије. Зато је тражио да Карађорђе буде приказан са пиштољима чијим је пуцњима почела буна на дахије, а Милош са орденом султана Махмуда Другог који је добио са Хатишерифом.

vikipedija

Стојановић је ове податке оставио у књижици "Подстаци и разлози за споменик Ђорђу и Милошу", коју је намеравао да поклања приликом откривања споменика обновитељима Србије од којих је "један поставио темеље, а други кров зграде која се назива српска држава". Замислио је да њихов заједнички споменик са симболичним именом "Помирење" буде на постаменту од јабланичког мермера у коме би било угравирано: "Слава Ђорђу и Милошу вођима васкрса српске државе 1804-1830".

Музеј СПЦ

- Однос који би требали имати према Милошу и Кaрађорђу требало би изградити на поукама које дају света црква и народна поезија, да у двојству Милоша и Карађорђа буде сагледано јединство и васкрс Србије - поручивао је Стојановић, пре свега београдским општинским властима, од којих је тражио дозволу да споменик постави на тадашњем скверу Кнез Михаилов венац, на простору између данашњих зграда Библиотеке града Београда и Академије ликовних уметности, која је тада била Стојановићева кућа. Молио је општинаре да ако споменик не може ту да стоји, да му се дозволи да га стави у своје двориште, на мали зелени простор где је данас споменик Милану Ракићу.

Foto: Д. Миловановић

Овакав захтев, само годину после крвавог Мајског преврата 1903. и убиства последњих Обреновића, био је храбар гест, јер су завереници-убице били неформална али стварна власт.Општинском одбору Београдске општине није било до "Помирења". Желећи да се додворе новој династији и завереницима, одборници су не само одбили молбу за постављање споменика, већ су неки од њих Стојановића и Јовановића тужили двору. Краљ Петар их није прогонио, али споменик је следећих четврт века морао да остане у "кућном притвору".

- Стојановић је био одважан и проницљив човек, а желео је да "Помирењем" пошаље поруку Србима да им је непоходно измирење са самима собом. Он је предосетио велику опасност у појави да је уз смену династија почело и прекрајање историје, брисање сећања на велика дела Милоша и његових наследника. Уништавале су се све традиције, од обележавања Цвети кад је подигнут Таковски устанак, до обележавања дана када је Србија под краљем Миланом повратила статус краљевине. Та контрадикција, да је једна династија желела да преузме круну Србије, а да се истовремено поништавало сећање како су држави враћани самосталност и статус краљевине, предсказивала је будућност у којој ће Срби почети да се безразложно стиде сами себе, да се одричу сопственог идентитета и да безглаво тумарају тражећи неки други - каже историчар проф. др Сузана Рајић.

Она напомиње да Стојановић није био сам у покушају да постави "Помирење" пред очи Срба, да је уз њега стао и велики историчар и дипломата Стојан Новаковић, упозоравајући да "не сме да се мења историја због династије" јер ће то збунити народ и изазвати велике штете.

- Прича око забране постављања споменика Карађорђу и Милошу постала је предсказање страдања Срба у 20. веку. Српска православна црква се у овој ситуацији и дословно и симболично нашла у улози спасиоца "Помирења", када му је запретило и физичко уништење - каже проф др Сузана Рајић.

Foto: Д. Миловановић

У Великом рату Марко Стојановић је 1914. под тешком ватром аустроугарске артиљерије спасавао пословне књиге и имовину Народне банке. У исто време синови вајара Јовановића су ратовали, Мирко у Србији, а Бранко у Француској где је и погинуо на Марни. После рата солунац Мирко, врхунски инжењер, није желео да остане у Југославији и наставио је каријеру и живот на нафтним пољима у Африци. Можемо да нагађамо колико је на то утицало тврдоглаво одбијање Београдске општине да не дозволи постављање споменика "Помирења". Ђорђе Јовановић је у аутобиграфији забележио да га је министар Милан Стојадиновић опањкавао код краља Александра Карађорђевића да је "истакао Милоша испред Карађорђа и да је Карађорђе загрлио Милоша" иако су обе бисте направљене без руку!

- Марко Стојановић је умро 1923. не дочекавши одобрење градских власти за постављање споменика. Његова супруга је тек 1928. добила дозволу, а споменик је откривен на Видовдан 1929, на месту где се данас, на крају Кнез Миахилове, налази споменик Милану Ракићу - каже Неда Ковачевић, списатељица и истраживач, која је 2016. својом књигом "Београдски споменарник" у јавно сећање вратила "тајни" споменик вожду и књазу.

Историчарка уметности Анита В. Марковић је открила интригантну причу да је Стојановићева удовица већ 1928. поставила "Помирење" на постамент, али да га је годину касније, после увођења Шестојануарске диктатуре неко ноћу скинуо и бацио у Саву. Споменик је пронађен, у јуну је свечно откривен, а после само годину дана је поново нестао. Ђорђе Јовановић је у аутобиографији оставио разјашњење: сазнало се за намере да "Помирење" буде уништено па је реаговала Српска православна црква и преузела бригу о споменику. Од тада се чува у Патријаршији која штити "Помирење" и као споменик и као идеју. Јереј др Владимир Радовановић, управник Музеја СПЦ, наглашава да то није случајност.

- Од Светог Саве до данас српска црква је увек сабирала свој народ и гледала много даље од дневнополитичких раскола. Сава је измирио браћу Стефана и Вукана која су заповедала силним војскама, не силом, већ моштима Светог Симеона Немање. Јер, он је био не само њихов отац већ и родитељ српске средњовековне државе коју им је оставио у баштину, коју су они разарали грађанским ратом уместо да је чувају. Сава је моштима Немање постидео и помирио браћу закрвљену због похлепе за краткотрајном овоземљском влашћу. Тај начин побеђивања наш отац Сава је оставио у баштину својој цркви и народу - каже др Радовановић.

Први српски устанак

ИДЕЈА О ТОПОЛИ И ТАКОВУ

ПОСТАВЉАЊЕ велике реплике споменика "Помирење" на високи превој Рудника била је велика идеја и неостварена жеља покојног социјалисте Дражимира Марушића, председника Општине Горњи Милановац.

- Маштао је да споменик из Патријаршије постави на Рудник између, како је говорио, "крила Србије - Тополе и Такова" и да се тако симболично оствари историјско помирење завађених српских династија и Србије. Он је пре тога већ много учинио на "рехабилитацији" Обреновића, које је вратио тамо где припадају, идентитету Руднико-таковског краја - каже историчар Борисав Челиковић.

Главни Марушићев сарадник у пројекту монументалног "Помирења" на Руднику био је вајар Небојша Савовић Нес, који је 18 година радио на каменој пластици Храма Светог Саве.

- О његовој идеји причао сам великом пријатељу, тадашњем протонеимару храма професору Воји Миловановићу. Рекао ми је да је замисао изводљива уз помоћ 3Д скенера које смо већ користили на храму. Наш сарадник Зоран Миљеновић је скенирао скулптуру из Патријаршије и има је архивирану као 3Д модел, помоћу кога је могуће направити увећан модел за одливање у бронзи. Нажалост, овај Марушићев пројекат прекинула је нагла смрт, а они који су дошли после њега нису били способни да наставе његово велико дело - каже Савовић.

vikipedija, архива Новости

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације