"ЦАРИЦЕ" СА ПЕДИГРЕОМ: Дипломирана правница Марија Рајић већ четврту годину надомак Параћина гаји овце романовске расе

СЕМ ако није у питању симболика, бити црна овца, односно јагње, није нимало лоше. Напротив. Живи доказ за то је аутентично стадо Марије Рајић.

фото: З. Рашић

Оно је раритет у окружењу, баш као што је и Марија, дипломирана правница, јединствена међу образованим женама које раде у граду, а живе на селу. На свом имању у Горњој Мутници, надомак Параћина, она већ четврту годину узгаја овце романовске расе чија су јагњад зифт црне боје. Кад одрасту, буду сивкасто беле, са црном главом и ногама. Ошишане, личе на козу.

За Марију и њену ћерку Митру (12), далеко од тога да су овце само бизнис. Оне су љубав, хоби и релаксација, због чега су за фарму смислиле одговарајуће име. После подужег већања, назвале су је "Маријине царице".

- Романовска овца потиче из Русије. Настала је средином 19. века у Јарославској области у округу Романов, те отуда раса романовска. Царском је називају због велике плодности, а како је фарма моја, име се само наметнуло. За мене су те овце заиста царице. А тако се и понашају - са осмехом прича Марија.

Одрасла је, каже, на селу, међу животињама. Још је њен предеда чувао овце. Домаћу расу. Пре неколико година почела је да истражује коју би расу она могла да гаји. За романовску се одлучила кад је букнула корона, па је купила једанаест плоткиња и два овна. Врло брзо овце су добиле и свој нови дом, "царски апартман" такорећи. Штала им је занимљив дрвени објекат, а ове године Марија је одлучила да искористи савремену технологију и купила је камеру како би грла била под надзором 24 сата.

- То ми много значи, нарочито кад се јагње. Не морам ноћу да устајем већ путем мобилне апликације на телефону пратим каква је ситуација. Тренутно имам тридесетак плоткиња и још отприлике толико овогодишњих јагањаца. Ову расу сам одабрала управо због плодности јер једна овца даје годишње четири до шест јагањаца. Уз добру исхрану рађа два пута годишње, а догоде се и четворке. По рођењу свако шиљеже измерим и обележим траком око врата да бих знала ко му је мајка. Романовска овца има свој педигре и морају да јој се знају родитељи, а приликом парења не смеју да буду у сродству до трећег колена. Све моје "царице" имају ушне маркице и уматичене су - објашњава наша саговорница.
Додаје да је узгој оваца једно лепо занимање. Посебно кад видиш како се рађа нови живот. Ту си, дочекаш га, испратиш. То причињава задовољство, а романовска раса се лако јагњи и то је суштина приче.

Два-три месеца након рођења подмладак прође селекцију. Већина јагањаца испуни стандард и продаје се за приплод, један број Марија задржи за себе да прошири стадо, а остатак је за трпезу. Овце не музе јер јагњад онда не би имала довољно млека. Није ни чудо јер романовска не рађа само једно јагње као домаћа раса. Такође су раностасне и стижу за приплод већ са шест месеци.

фото: З. Рашић

Вишеструко талентована правница каже да је задовољна резултатом свог труда на фарми. Тржиште има. Уз то, након радног времена проведеног на захтевном послу у Локалној пореској администрацији, време је за опуштање и уживање у прелепом овчијем царству. Ни економска рачуница није занемарљива, поготову што за животиње не купује храну.

- Имамо своје жито, кукуруз, јечам, сено... Лети овце слободну пасу на нашем имању. За јагњад купујемо специјални концентрат док треба, а и држава даје подстицаје за уматичена грла. За рурална подручја, у које спада и Горња Мутница, за добијање подстицаја је довољно 10 оваца, тако да сам ту помоћ користила од почетка.

Без обзира на то, овчарство је у параћинској општини баш ретко у пољопривредним домаћинствима. Ако овце неко и гаји, чини то за своје потребе. Тако је у читавој Србији. А млади кад оду из села, посебно кад заврше факултет, готово никад се не враћају. Марија им поручује да ураде - супротно.

- Свако ко има парче земље и живи на селу, или бар има жељу да живи на селу, треба да се бави неком граном пољопривреде. Моја порука свим тим младима људима је да не дозволе да им имање пропада већ да обезбеде себи здраву храну, а при том и задовољство да виде плод свог рада и труда. Будућност је у пољопривреди. Иако свакодневно путујем у Параћин на посао, не пада ми на памет да се преселим. Овде сам свој на своме - закључује Марија.

Foto: фото: З. Рашић

POGLEDAJ GALERIJU

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације