ПОНОСНО НАМ ВРАТИО СЕЋАЊЕ НА СОЛУНЦЕ: Прича о јунаку Великог рата - Живојину Лазићу

СОЛУНАЦ Живојин Лазић (1893-1986), из села Санковић код Мионице, једно је од најпознатијих лица српског борца и симбол нашег добродушног, оштроумног сељака. Митраљезац чувене Дринске дивизије 17. пука прошао је у Првом светском рату кроз све битке и недаће српске војске: од Цера до Кајмакчалана на Солунском фронту, да би се кући вратио у фебруару 1920.

Принтскрин/Југословенска кинотека

Имао је деда Живојин 80 година када је, 1974, из Санковића пешке отишао на Кајмакчалан да ода пошту својим изгинулим друговима. Истрајао је у пешачењу које је трајало 23 дана. О Лазићу је снимљено неколико документарних филмова, његов лик се појављује у познатој представи "Солунци говоре", а његово херојство опевано је и у стиховима. Мало је познато да је његова најстарија унука позната књижевница Радмила Лазић. Песникиња готово да није о томе у јавности причала. О свом вољеном деди јуче је, ипак, говорила у Дому војске у Београду на промоцији књиге "Аманет - У спомен на Живојина Лазића ратника из Великог рата 1914-1918" Мирјане Белић Корочкин Давидовић и Радивоја Давидовића.

- Сматрам деду својеврсним феноменом - казала је Лазићева. - Све је радио спонтано, а људи су то прихватали и памтили. Тако је, како се популарно каже, ушао у народ. Људи су у њему препознали честитост, доброту. Мој деда је пробио блокаду која је била везана за ратнике Првог светског рата. Не знам да ли је ико до тада помињао постојање солунаца. А он је, када му се пружила прилика, то време вешто искористио. Кад је била годишњица Великог рата смислио је да сам крене на Кајмакчалан и ода почаст својим саборцима и наравно самим тим привукао пажњу. Почели су да га снимају, сниматељ "Филмских новости" Драган Митровић је направио документарни филм, а потом још два. Неки душебрижници су мислили да се њиме манипулише, али не, деда је био мудар у тим стварима.

М. Анђела

На дан пробоја Солунског фронта 15. септембра 1978. у "Политици" је почео да излази фељтон под називом "Дневник сељака-ратника". Водио га је Лазић док се као двадесетогодишњак борио у рововима. Када је понудио фељтон за објављивање било му је 86 година. У Дому војске у Београду 1976. одржавала се Годишња скупштина Удружења носилаца Албанске споменице, пишу аутори "Аманета". За реч се јавио и Лазић, дошао је до говорнице и окупљенима се обратио: "... Хоћу да знам, нека ми моји исписници-официри одговоре, зашто у наш Зборник о албанској голготи није уврштен и мој Дневник. А нашло се места за причу како су се наши официри удварали Гркињама на Крфу..." Председавајући му је одговорио да је његов дневник исувише опширан, а Живојин ће њему: "Пусти ти то! Знам ја шта је посреди. Некима се не допада што је, ето, обичан сељак написао ратни дневник." После завршене скупштине Лазићу је пришао Ђорђе Која Паљић, уредник фељтона, и предложио му да објави фељтон у "Политици". Дневник је у фиоци стајао две године, уредник фељтона чекао је две године погодан тренутак да га објави.

књига "Аманет"

- Деда је био аутентична личност. Осим мудрости, поседовао је неописиву животност, енергију и редак оптимизам - истиче Радмила Лазић. - Никад га нисам чула да се на нешто жали, да му је тешко, да му нешто недостаје. Живео је целог живота веома скромно. Стално је нешто читао и записивао. Имало је од њега шта да се чује и научи.

Југословенска кинотека

Радмила је Живојинова најстарија унука. Имао је три сина, а они по двоје деце. Потомака данас има много.

- И поред голготе кроз коју је прошао, задржао је животну радост до последњег дана. Увек је истицао да је срећан човек. Мало је очекивао од живота, није био захтеван, окренут духовном а не материјалном - рекла је Лазићева. - У једном новинском чланку је рекао да се тукао са Швабом, рвао са Бугарином, преживео албанску голготу, кајмакчалански пакао и има само још једну жељу, а то је да своје очи склопи у миру. Увек нам је говорио да су слобода и мир непроцењиви. Био је питом човек који је подсећао на заборављене вредности у нашем друштву.

Мирјана Белић је испричала како је упознала Живојина:

- Колегијум ме је одредио за Лазићевог пратиоца у Паризу. Он није хтео новац за фељтон "Дневник сељака-ратника", већ да са старим ратницима буде 11. новембра 1979. испред Тријумфалне капије када његови саборци, Французи, славе Дан примирја у Великом рату. Било је разних догодовштина на том путовању. Сећам се да ми је деда Живојин предложио: "Миро, дијете `ајмо сад у биоскоп тамо где играју оне "женске". Шта ћу сад?! Деда Живојине, кажем ја, нека неки други пут, уморна сам, боле ме ноге. Није нам то близу. И тако му остаде жеља да још једном дође.

Препоручујемо

Репортаже

0 11

ОВАЈ ГЕНЕРАЛ ЈЕ ОСЛОБОДИО 15 ГРАДОВА НА БАЛКАНУ:Са својим војницима је био у рову, пешачио је до изнемоглости (ФОТО/ВИДЕО)

22. 10. 2023. у 19:37

Репортаже

4 30

СРПСКИ ЈУРИШ НА СОЛУНСКОМ ФРОНТУ ПРЕ 105 ГОДИНА СЛОМИО ВОЈСКУ ОД 700.000 ЉУДИ: Битка над биткама трајала три дана и ноћи

17. 09. 2023. у 07:10

Друштво

1 20

НЕ САВИЈАЈТЕ ГЛАВУ ПРЕД НЕДОСТОЈНИМА НАШЕ СЛАВЕ: Са Ђорђем Михаиловићем (94), легендарним чуварем Зејтинлика, у дому у Солуну (ВИДЕО)

03. 07. 2022. у 12:00

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације