ТОКОМ ЖИВОТА ТВРДИЦА, ПОСЛЕ СМРТИ ДАРОДАВАЦ: Музеј у Кикинди обележио 200 година од рођења Ђоке Радака, једног од највећих добротвора Матице

БИО и бунтовник и судија, писац и песник, преводилац, народни трибун, адвокат, варошки сенатор, борац "за права народа српског, опстанак и будућност, напредак и срећу васколиког Српства", пријатељ Вука Стефановића Караџића, Данила Медаковића, Светозара Милетића и других савременика.

Лидија Милашиновић, Славољуб Матић и Владислав Вујин, Фото Р. Шегрт

Био је строг, али праведан, вредан и уредан, велика тврдица и свађалица. По свом делу, био је најзначајнији Кикинђанин 19. века, који је цео живот провео у Великој Кикинди.

Након смрти постао је други највећи добротвор Матице српске у 20. веку. Због свега тога, али и чињенице да га сада помиње још само Матица, а да се у Кикинди за њега зна само због улице у центру града, која његово име носи од 1919. године, Народни музеј у Кикинди приредио је изложбу "Ђорђе Радак Кикинђанин" (1823-1906) и тиме обележио 200 година од његовог рођења.

- Последњом вољом своје, трудом и муком стечено имање од око 250.000 круна, оставио је "на народне цели". За универзалног наследника именована је Матица српска, па је он постао њен други највећи донатор у 20. веку. Новац је био подељен у неколико фондова, углавном за школовање сиромашних ученика српске православне вере, за књижевност, а постојао је и привредни фонд. После Првог светског рата задужбине и фондови више се не помињу - наводи аутор изложбе Владислав Вујин, историчар у Народном музеју у Кикинди.

Ђока Радак (заокружен) на Мајској скупштини, Фото Р. Шегрт

У националној историји Радак је маргинална личност, али је врло значајан за локалну прошлост. Био је иницијатор буне у Великој Кикинди априла 1848. године. Кикинђане је побунио по задатку српске омладине, својим говорима испред цркве. Као вођа устанка ухапшен је 1850. године и заточен у Великом Бечкереку. Из затвора је писао патријарху Јосифу Рајачићу молећи за помоћ. После два месеца пуштен је без оптужнице и суђења. У затвору је написао прву песму.

- Побуна је угушена, а за Радаком је расписана потерница. Побегао је у Нови Сад, а потом у Сремске Карловце и Земун. У Карловцима је присуствовао Мајској скупштини (није био делегат) када је митрополит Рајачић изгласан за патријарха, а пуковник Стеван Шупљикац за војводу. Био је члан Главног одбора, али је оставку дао после сукоба Рајачића и председника Одбора Ђорђа Стратимировића. Описао је да је радио "родољубиво, трудољубиво, искрено, верно и поштено" - преноси Вујин.

Надгробни споменик на Мелином гробљу, Фото Р. Шегрт

У политику се озбиљно укључио као студент у Пожуну, почетком 1848. године. Био је активан као члан Главног одбора, а потом је дао неопозиву оставку. У Великој Кикинди, која је била под управом српске војске, наредне године био је члан Окружног одбора, али кратко, јер је и ту поднео оставку. Шездесетих година 19. века био је близак ставовима Милетићеве Народне странке. Често је био присутан у јавном животу Велике Кикинде, писао је за новосадске новине "Напредак", помињали су га у "Застави". Почетком 1872. био је сенатор у Великокикиндском диштрикту, али је убрзо опет дао оставку. После је до 1890. био у општинском представништву, а потом се повукао из јавног живота.

- Током студија у Пожуну био је под великим утицајем Светозара Милетића. Заједно су путовали у Беч да успоставе контакте са српском и хрватском омладином. Након револуције то пријатељство није настављено и нема података да су се Радак и Милетић дописивали - каже аутор изложбе.

Три месеца био је централни сенатор Великокикиндског диштрикта и за то време решио више од 450 поднесака, жалби, тужби, али је поднео оставку јер га је, како ја записао, "на зуб узео диштриктуални биров Кристифор Кенгелац". Био је ожењен Аном Павловић из Сегедина која није била школована, али јесте писмена. Нису имали деце. Као младић маштао је да живи у Београду. Након што је у родном граду стекао поприличан иметак, 1870. године купио је 200 ланаца земље испод Београда, "више Тобчидера", коју је издавао у аренду (закуп). Четири године касније, у Улици Топличин венац 2, изградио је кућу коју је, такође, издавао. После инцидента, када су га претукли "мангуби", које је унајмила жена подстанара, озлојеђен на Србијанце, продао је кућу и имање, иако је раније желео да се тамо пресели.

- Крајем шездесетих година 19. века имао је салаш са 140 ланаца земље, две стамбене куће у Кикинди и неколико економских објеката. У једном извештају београдске полиције из 1882. навео је да има десет кућа у Кикинди, 250 јутара земље прве класе, 60 волова и крава, 30 коња. Неколико година касније, осим кућа имао је акције у банкама, салаш са 345 јутара земље и другу имовину. Звали су га дуплаш, јер је порез плаћао и као адвокат и као велепоседник - набраја Вујин.

Сребрни прибор за јело Радакових у музеју, Фото Р. Шегрт

Мимо тестамента великокикиндској Српској православној црквеној општини оставио је 40.000 круна за изградњу женске препарандије, односно учитељске школе, али ако се из Сомбора пресели у Кикинду. Пошто се то није догодило новцем је располагала Темишварска епархија што је 1905. писмом потврдио и владика темишварски Георгије Летић.

- Умро је 31. јануара 1906. Скоро цео број новина "Садашњост" био је посвећен њему.

Писали су да је умро велики Србин, да је погреб био величанствен, какав не памте ни најстарији људи. Сахрањен је на Мелином гробљу. Дан његове смрти од 1977. обележава само Историјско-завичајно друштво "Кинђа" - преноси Владислав Вујин.

Изложба у Кикинди реализована је у сарадњи са Матицом српском, Галеријом Матице српске и Музејем Војводине. Финансијску подршку дао је Покрајински секретаријат за културу, јавно информисање и односе с верским заједницама.

- Може се видети до 17. фебруара. Биће приређена и драмска интерпретација у извођењу пензионисаног глумца кикиндског позоришта Славољуба Матића - каже Лидија Милашиновић, директорка Народног музеја.

Сваштар, штампар и саветник

ВОЛЕО је да пише песме, али није био талентован за поезију. Био је импулсиван, свима је контрирао, нико му није ваљао. Богат, али тврдица, родбини и пријатељима није поклањао новац, већ давао позајмице са каматом, а за сваку је сачинио уговор. Ипак, рођаку Јовану Радаку помогао је да 1878. отвори штампарију и књижару. Био је јако вредан. Током школовања написао је збирку са око стотину народних рецепата за лечење разних болести, али и прављење ликера. Аутор је и збирке савета: како скувати ровита јаја, сачувати свежину грожђа, узгојити крупне роткве, кљукати гуске. Са мађарског на српски превео је мађарску граматику, а преводио је и са латинског на мађарски језик.

Накнадни портрет

ТРИ године пре смрти, железницом из Кикинде, у шест великих дрвених сандука, послао је Матици српској библиотеку, разне списе и три портрета у златним рамовима, које је Никола Алексић насликао шездесетих година 19. века. Портрет његовог оца Глигорија и данас је изложен у Матици, портрет мајке Јулијане је у Галерији Матице, али је његов изгубљен. Зато је Матица 1922. године унајмила руског сликара емигранта Андреја Биценка да уради нови, вероватно, према цртежу који је 1906. урадио новосадски сликар Миливој Дејановић. Портрет који има Народни музеј у Кикинди преузет је из кикиндске библиотеке 1947, али се не зна ко је аутор.

Последња донација

МУЗЕЈ Војводине добио је прошле године на поклон сребрни есцајг из друге половине 19. века Ане и Ђоке Радака, са монограмима АР и ЂР. Даровала га је Марија Ралетић Рајичић из Канаде, прунука Виде Вулко Варађанин. Вида је била ћерка његовог сестрића којој је оставио највише наследства - 10.000 круна. Била је пијанисткиња и хуманитарна радница.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације