ВОЗИЛА НАС ГАРАВА МАШИНА ОД ОШТРЕЉА ПА ДО ШАРЛЕВИЛА: У Банатском Велико Селу код Кикинде обележено сећање на колонизацију (ФОТО)

КАД смо стигли у село, моја мајка је питала железничара: "Друже, 'оћемо ли даље?". Каже он: "Другарице, нема даље. Ево те на крај свијета. То ту је Румунија". Било је то у мају 1946.

Фото: КУД "Марија Бурсаћ"

Овако први сусрет са Банатским Великим Селом код Кикинде описује Урош Миљевић, који се после Другог светског рата, доселио с колонистима из Пркоса код Босанског Петровца. Причао је мешајући екавицу и ијекавицу, како су његови земљаци говорили и после тридесетак година живота у равници.

Осим из Петровца, у ово место колонизовани су Крајишници највише из Дрвара, Бихаћа, а мање из Кључа, Санског Моста и Дервенте. У равни Банат из брдовите Босанске Крајине долазили су у групама, "возом без возног реда". Први су стигли у новембру 1945. Путовали су дуго. Једни преко Загреба, други преко Сиска и Осијека. Сви до Новог Сада, а онда даље. Када су стигли у село, ништа што су затекли није обећавало бољи живот о којем су им причали и који су сањали.

- На железничкој станици био је натпис Југославија, а испод је писало Свети Хуберт. До кућа су нас развозили коњским колима. Тврдог пута није било, а блато је било за врх точкова и коњима до стомака. Три коња вукла су једна кола - сведочио је својевремено Милан Дејанац.

Фото: архива Душан Дејанац

Из Босанске Крајине углавном су дошле велике и сиромашне породице. Надали су се да ће их дочекати пуне куће, да ће затећи све што им треба и да ће у Банату имати свега.

- Дошли смо у новембру 1945. Било је јако хладно. Они који су већ долазили да виде куће, причали су да ћемо добити кључ у руке и нумеру, а да све у кући има. Само уђеш и готово. Зато нисмо понели готово ништа. Кад смо ушли у кућу видео сам само шарене зидове и го патос. Нема пећи, дрва, кревета, све празно. Немамо шта јести. Био сам младић и имао сам ручни сат, а то је онда било велико. Спавао сам на поду и како сам се окретао прву ноћ отпали и стакло и казаљке - сећао се Славко Кнежевић, из Малог Цвјетнића код Дрвара, ратни војни инвалид који је довео још деветоро чланова породице.

Фото: Р. Шегрт

Веровали су да иду у бољи живот, а неке је сачекала пустош, па су се убрзо вратили или преселили. Нису могли да се навикну на блато, воду која "смрди и из ње иде пара", да сунце "из земље излази и у земљу залази".

- Путовали смо 11 дана од Дрвара до Новог Сада. Мислили смо да идемо у Бачку Паланку или Бачки Јарак. У Новом Саду сазнајемо да идемо ка Кикинди. То се многима није допало, па су тражили да се воз врати. Ми официри смо их четири сата убеђивали да наставимо пут - причао је Дејанац.

Све до пролећа 1946. колонисти су се хранили на казану Народне кухиње. Три породице "делиле" су једну краву. Живот у новим условима није био лак.

Фото: Р. Шегрт

- Три недеље били смо код стрица, који је раније дошао. У кући, коју нам је власт доделила, још су биле Швабице. Имале су ту шнајдерај. То је био као логор. Чекали смо да се оне иселе, да ми уђемо. Било је непријатно и нама и њима. Све док нам нису рекле: "Ништа ви нисте криви, а нисмо ни ми. Други су криви" - причао је Урош Миљевић.

Колонисти су се по свему разликовали од домаћег становништва: стасом, говором, навикама, обичајима.

Све што су затекли било је другачије од онога на шта су навикли, и земља и небо, и куће и људи, и храна и вода. Патили су, али увек певали: "Босно моја не би те волио, да се нисам у теби родио" и "Носила нас гарава машина, од Оштреља, па до Шарлевила".

Фото: Р. Шегрт

- Најважнија је била слобода. Да нема рата. Били смо сиромаси, сви смо једнако имали. Нико није био богат. Али увек је била пјесма. Кад пођемо у атар, сједамо у дрвена кола, једна другој у крило, али одма' се запјева. Понесеш мало хлеба и сира, ми у Босни викали баса. Носиш у шољици, а радиш цео дан. У кућама није било воде. Ишли смо на чесму у крај села. Донесеш једну канту, сви се напију, ај' по другу - сећала се Милка Миљевић.

Али време је показало да су у Банат стигли вредни и мудри горштаци. Немци који су остали подучавали су их како да лакше ору црницу, да упрежу јаке коње, позајмљивали су им алат. Било је то време велике немаштине, а у свакој кући било је много нејачи.

- Дошло је укупно 676 породица са 4.322 члана. Међу њима је било чак 152 деце ратне сирочади. Дошла су 302 ратна војна инвалида, 984 борца НОБ и 101 носилац Партизанске споменице - записао је Милан Дејанац.

Фото: Душан Дејанац

Данашње Банатско Велико Село настало је од три некадашња села: Светог Хуберта, Шарлевила и Солтура, која су после Другог светског рата остала празна. Становници, претежно Немци, иселили су се. Главно и највеће било је Хуберт.

- У Хуберт су дошли људи од Бихаћа, њих 1.961. Солтур је населило 1.135 Дрварчана, а у Шарлевил је смештено 1.226 Петровчана - навео је Дејанац.

Када је селу требало да дају ново име, нови становници нису могли да се договоре. Нашли су компромис, да буде Банатско и Велико. Тако је "крштено" Банатско Велико Село.

Фото: Р. Шегрт

но на три рејона, некадашња села. Стари називи још се користе - записали су архитекта Бисерка Илијашев и новинар Рајко Рајо Поповић, аутори монографије "Банатско Велико Село - прича о селу и људима".

Фото: Р. Шегрт

СВЕ СУ ИЗГРАДИЛИ СЛОГОМ

Сведочења колониста приказана су у Банатском Великом Селу у четвртак када је обележено 78 година колонизације. Сећања Крајишника, који више нису живи, пре више од 10 година, забележио је хроничар Душан Дејанац. Њихови потомци поносни су јер су им изградили модерно насеље, једно од најуређенијих у Србији. Све улице су асфалтиране и осветљене. Грејање на гас „стигло“ је још пре 34 године. Имају водовод, вртић, основну школу, здравствену станицу. Чак и отворене базене. До Кикинде стижу асфалтним путем од осам километара. Преци су потомцима оставили поруку да су све изгради слогом. Село сада има око 2.500 становника.

Препоручујемо

Репортаже

0 1

СЛОГА СЕ ГРАДИ ПРЕКО ПРЕПРЕКА: Ђула и Иван Габрић из Мале Босне код Суботице у складном браку живе пуних седам деценија

29. 10. 2023. у 21:30

Репортаже

0 24

ПРОЈЕКТОВАО ОЛИМПИЈСКИ У БЕРЛИНУ, ПА ГРАДСКИ У ВРШЦУ: Подвиг Архитекте Кезеа и 120 немачких заробљеника; од 1946. до 1949. изградили стадион

29. 10. 2023. у 18:20

Репортаже

0 8

ТРОЈАНСКИ ЕП СЕ НИКАДА НЕ ЗАВРШАВА: "Новости" у турском Чанакалеу, античкој Троади, на остацима легендарног Хомеровог града

29. 10. 2023. у 08:00

Репортаже

0 6

КАО ГАНГСТЕРИ У АМЕРИЦИ: Прва отмица у Крушевцу догодила се 1938. - Радмила (17) први пут дошла у град, па - нестала

28. 10. 2023. у 21:40

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације