ЈЕДНА КАФАНА У СРБИЈИ ГОСТЕ ДОЧЕКУЈЕ ВЕЋ 102 ГОДИНЕ: Сачували и виљушку са Солунског фронта (ФОТО)

ИМА кафана у Србији које би законом ваљало заштити. Таква је механа "Опленачка звезда" у селу Јарменовци, уз некадашњи Цариградски друм, данас пут Топола-Рудник.

Опленачка звезда

 Овде се више од века дочекују гости. Четири генерације мушких глава фамилије Пантић држе кафану, а пету спремају да једног дана дорасте да води ову породичну институцију.

У згради направљеној не зна се тачно када, негде између два српска устанка, на вратима речи добродошлице: "Породична гостионица основана 29. 3. 1921. У овој кафани су били гости ваши дедови и очеви, а сада сте ви и ваши синови".

Опленачка звезда

За шанком прелепа, коврџава, широко насмејана млада жена, Бисерка Пантић, праунука оснивача кафане. Тек пристигла из Београда, па је одмах упослили, да одмени брата, газда Данета, морао је послом до града.

- Ево, кафа док стигне, да се освежите - каже кафеџика на привременом раду у родној кафани док на послужавнику застртом шустиклом доноси замагљен бокал са хладном водом у којој се мрешкају листови свеже нане, слатко од купина убраних подно Рудника и две чаше од деци какве се данас више нигде не могу наћи.

- Мирис мог детињства није бакин колач, већ дедино печење, а звук ударање сатаре по пању. И данас, кад чујем сатару у некој београдској печењари, штрецнем се и сетим деде. То су непроцењиве ствари - прича док чекамо њеног оца, трећег власника по реду да нам преприча век и још две године преко од када је први гост ушао у њихову механу.

Ј. Илић

- Из љубави, традиције и душе бавимо се овим ево већ 102 године - започиње причу Свето Пантић док испијамо домаћу кафу, јер само такву овде служе. - Кафану је отворио мој деда Војислав о чему поседујемо јединствену, уникатну и валидну документацију: Лично механско право од 29. марта 1921. Кафану је пренео на сина Миодрага, мог оца, познатог под надимком Шане. Тако да су тада, а богами очувало се и до данас, кафану сви знали као "Кафану код Шана". Када се отац упокојио, ја сам је преузео све до 2013. Сада је главни и одговорни моји син Дане, школовани угоститељ.

Рецитује Свето као песмицу историју ове вероватно најаутентичније српске механе. А, кад прођете кроз њена врата, као да сте прошли кроз времеплов макар пола века уназад, па и више. Кафана мирише на кафану. Увукли се стогодишњи мириси домаће љуте и печења у сваку пору. Удишете заробљену миру свакојаког пића, кафанског дима, кухињских ђаконија. Шкрипи патос, зна његова душа шта је издржао. Столови четвроке, столњаци на коцкице, столице последњи пут мењане шездесетих година прошлог века. У колекцији власника је сребрна виљушка коју је његов прадеда однео на Солунски фронт и оданде је вратио, као и печат из 1921. и пореска књижица из 1924. На посебном месту, уз фотографију претка кафеџије, угнездио се вредан документ: лично механско право. Виси на почасном месту, као икона. На зидовима, уз фотографије кафане и предака, висе слике крунисаних глава династије Карађорђевића.

Ј. Илић

- Близак сам монархији и по очевој и по мајчиној страни. Имам обичај да кажем да смо овде угостили многе, од Титовог сина Жарка па до унука Драже Михаиловића. Мада, породично нагињемо овом другом - не крије Свето. Напротив, поносно истиче.

Пола века су, каже Свето, "убитачно" радили печење. После су увели и роштиљ, сада припремају и кетеринг за викендаше. Искључиво сами прерађују месо: праве домаће ћевапе и кобасицу, сач, димљени пауфлек са зачинима. Газа Дане, оправдано одсутан у време нашег боравка, врсан је кувар и прати све што у кухињу уђе и из ње изађе. Свему се зна порекло, домаће. И шта једу животиње, а шта људи.

Унутрашњост кафанеFoto: Ј. Илић

POGLEDAJ GALERIJU

Била је много пута "Опленачка звезда" сценографија домаћих филмова и серија. Међу последњима овде су снимане сцене кафанског живота највећег боема српског романтизма, Ђуре Јакшића. У овој кафани играле су се представе, а дакако да се често гостила боемска, глумачка елита. Мада, сви су гости овде исти - и шофери, тесари, доктори и књижевници.

- Ђуза Стоиљковић сваки дан пешице је долазио с Рудника где је имао викендицу. Седи до предвече, па назад, исто пешке. Чувена Соја Јовановић, прва српска режисерка, била је пријатељ ове куће и кафане, имала је викендицу овде. Бата Паскаљевић, па велики пријатељ наше куће Данило Лазовић. Ма ко није био - каже газда у пензији.

Овде се јело, пило, певало и плакало, а богами и спавало.

- Када је Пера Краљ мом оцу саопштио да се наш пријатељ Данило Лазовић упокојио, толико му је било тешко, отказао је представу у Чачку, заноћио овде - препричава Свето.

- Скоро све ситнице у кафани су аутентичне. Многе су породично благо - додаје Бисерка и показује фотографије предака. Док прича сва се милина и понос накупили у њој. Има, вала, и чиме да се поноси. Братанац, четрнаеста му је година, каже, већ је виђен за наследника - газду, пету генерацију.

- И малена братаница, кад је питаш шта ћеш бити кад порастеш, каже врскајући: кафеџика - вели Биса док се, као пратња њене приче, у позадини смењују звуци старе, српске песме. "Марш на Дрину" прати нас док се с Пантићима поздрављамо са мислима да би "Опленачка звезда" комотно могла да буде и амбасада угоститељства Шумадије и Србије. 

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације