У СРБИЈИ ЗАГРЉАЈИ ЈОШ НИСУ ИШЧЕЗЛИ: Др Жељко Драгић (45) из Немачке довео је кћерку Грету у Нови Сад да упозна нашу земљу

ТАТА, nein, не каже се "бијело", него "бело". Ти не знаш добро српски!

Приватна архива

- Грета Драгић, рођена пре пет и по година у Хановеру, прекорева свог оца др Жељка Драгића, историчара, који је нетремице гледа с мешавином изненађења и поноса јер његова кћеркица, после само три месеца проведена у новосадском вртићу "Земља чуда", исправља његов српски изговор!

Допутовали су у Нови Сад да тата "реши папире" у вези са наследством које му је оставила тетка у Равном Селу. И раније су њих двоје долазили овамо барем једном годишње, а овога пута,знајући колико код нас уме да се одужи "пут папирологије",уписао је своју јединицу у вртић да учи српски и стекне нове пријатеље. Притом, породични корени Драгића никада нису досезали до Србије.

Др Жељко Драгић, рођен је пре 45 година у Хановеру. Његов отац Саво из Модриче, као типичан југо-гастарбајтер, био је двадесетдвогодишњак 1969. када се запутио у тај немачки град "трбухом за крухом". Судбина је хтела да тамо упозна и заволи Цвију из Зворника. У Хановеру су засновали породицу и тамо су и данас.

- Има нас троје деце, мој тата нас окупља сваког Ђурђевдана. Старија сестра Јасминка, млађи брат Ђорђе и ја једнако смо васпитавани, али они једноставно не осећају те невидљиве споне са матицом као ја - отвара нам Жељко своју породичну причу на српској ијекавици, са приметно тврдим нагласком језика државе у којој се родио и ишколовао.

Ту унутрашњу спону са нашом земљом одавно је запазила Жељкова тетка Госпава Ђирић из Равног Села у општини Врбас. Пре неколико година преписала му је кућу, знајући да ће га тим поклоном још чвршће везати за Србију.

Жељко и његова јединица овде су од марта и остаће до августа. Уместо аутомобилом, новосадским улицама често се возе на бициклу. Грета први пут похађа српски вртић. У групи је са нашом децом и са још четворо малишана из Русије. Каже да јој је у вртићу "јако, јако лееепо".

Приватна архива

- Дивне васпитачице и деца све су учинили да се моја кћерка не осећа као странац. Дошли смо баш када се једној девојчици из групе славио рођендан. Загрљаји, честитке, прелепа атмосфера. Е,то је моја Србија! Нема такве топлине и присности у немачким вртићима, није је ни раније било, а поготово је нема данас. Корона је додатно ископала јаз међу људима - набраја Жељко,одушевљен и надимком "Гретић" који је његова кћерка већ првих дана, од миља, добила од другара и васпитача. Сада се хвали да се она заправо зове Гретић Драгић.

Од свог "ић" у презимену, Жељко Драгић никада није бежао.Није, попут неких наших исељеника, већ у првој генерацији настојао да раскрсти са та два слова на крају презимена или да их барем прекрсти у "ицх" само да би се лакше уклопио у нову средину.

Управо балканско порекло и чињеница да наши људи, како каже наш саговорник, вековима све до данас пате "јер многе стране чизме газиле су Балкан", заинтересовала га је за историју. Дипломирао је у Хановеру, а докторске студије завршио је на државном универзитету у Бечу. Жељко при министарству ради у једној установи у Доњој Саксонији на пројектима интеграције досељеника.

Прошле године често је био у контакту са српским лекарима и експертима за електротехнику пристиглим у Немачку. У почетку им је, као и свим досељеницима, била потребна помоћ да би се уклопили у нову средину. Питамо Жељка - да ли ће они у Немачкој успети да очувају макар део особености свог идентитета?

Наш саговорник сматра да то зависи од породичног васпитања,познавања историје свог народа, поштовања својих предака и низа других околности. Понекад се успавани идентитетски ген изненада пробуди у другој или трећој генерацији исељеника.

Жељко Драгић признаје да се Србија још снажније угнездила у његовом срцу, али и у срцу његове кћерке за ових неколико месеци у Новом Саду и после епизоде са Гретиним доживљајима у новосадском вртићу и недавној екскурзији у чаробно косјерићко место Милогошће, где су њој и њеним другарима васпитачице Маја, Даца, Лана и Миња приредиле незаборавних пет дана.

- Штавише, о Србији сада учим и од Грете - каже др Драгић. - Са васпитачима и другарима посетила је кућу песника Јована Јовановића Змаја у Сремској Каменици и пуно ми је причала о том нашем песнику о којем сам, признајем, јако мало знао.  

Уочи Васкрса посетили су и каменичку цркву Рођења пресвете Богородице из 18. века. Свештеник им је, како каже Жељко, толико лепо беседио о том храму и о тајни причешћа да је Грета пожелела да на Васкрс оду и у цркву на новосадском Новом насељу где су изнајмили стан. На ускршњој литургији она је научила да се крсти, пољуби и запали воштаницу и да се причести.

Приватна архива

Гретина мајка Аника је Немица римокатоличке вере, али не противи се жељи кћерке да упозна што више особености Србије. За девојчицу је то један нови, узбудљив свет из којег загрљаји још нису сасвим ишчезли.

Приватна архива

- Увек ми је Србија била у срцу, мада сам тек као одрастао почео да долазим овамо.Примећујем ,наравно, и да људи овде не чувају довољно реке и зелене површине,да по улицама има разбацаних папира и опушака а  возачи сутомобила су нервозни и непрестано трубе оном испред себе...Све се то да исправити.Али, предусретљивост,пружена рука човеку у невољи ,срдачан осмех људи од Суботице до границе с Македонијом, то је Србија коју волим - каже саговорник „Новости“ и показује своју прву „ганц нову“ српску личну карту.

Приватна архива

У међувремену је поднео захтев и да његова Грета добије српска документа како би обоје ускоро постали власници двојних пасоша.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације