ИНФОРМБИРО ИХ ОТЕРАО ИЗ РАВНИЦЕ: Како је 5.000 Грка због грађанског рата у домовини од 1945. до 1949. провело у избеглиштву у Војводини

СЛИКА на којој преовлађују суморне нијансе, Лефтерис Константинидис из Новог Сада, архитектонски техничар по професији, а уметник у души, лично је изрезбарио и обојио. Она симболише читав његов живот. У првом плану је повијена силуета његове мајке Марије са бебом у наручју, леђима окренута разрушеној кући у родном селу Микроклисура (општина Гревена). Тамо далеко, у позадини, назиру се врхови моћног Олимпа, а једином бојом оптимизма, црвеном, осликани су косовски божури.

Архив Војводине

- Ово је моја лична карта, на њој су обе моје домовине - Грчка и Србија - каже Константинидис, који је као осмогодишњак због грађанског рата у Грчкој, када се Комунистичка партија борила против присталица краља - повратника, са својом породицом и још 5.000 хиљада Грка, блиских антифашистичкој страни, доспео у избеглиштво у Војводину.

Месец дана трајало је путовање Лефтериса, његове мајке, браће Георгиоса (14), Теодороса (11) и сестара Деспине (18) и Ели (6) до југословенске границе. Ноћу су пешачили, а дању се скривали. У родном селу остали су отац Николаос и најстарија сестра Фотини (20) која је већ била удата.

- Мој отац није имао једно око, није носио пушку, али био је симпатизер комуниста. Пролазећи кроз наше село, краљеви војници су га претукли. Једва је преживео, није могао да хода, а нас је послао у избеглиштво да се спасавамо... После је завршио у Чехословачкој, где је и умро. Пренели смо га и сахранили после много година у Новом Саду - пребира Константинидис по тешким успоменама свог детињства.

Напомиње да су многе породице попут његове, најпре биле раздвојене, да су се многи због Информбироа преселили у друге земље, јер им је послератна грчка власт забранила повратак у домовину. Тек 1986. године Константинидиси су први пут посетили Грчку.

На богатој историјској мапи српско-грчког пријатељства ова "кота" из 1945. године остала би и даље готово непозната да Архив Војводине и директор др Небојша Кузмановић, у сарадњи са КЦ Буркец-Маглић и Националним саветом грчке мањине у Србији, није први пут за јавност отворио сведочанства о тим догађајима од пре готово седам деценија.

- Овом изложбом смо желели да стручној и широј јавности прикажемо један сегмент историје грчко-југословенских односа, и тиме подстакнемо неговање културе памћења, проучавање и разумевање социјалне, културолошке климе, као и економских и других фактора који су обележили четворогодишњи период у животу грчке заједнице у Војводини - објашњава др Драгана Катић, руководилац-саветник у Архиву Војводине.

Грчка заједница у Војводини настала је као последица пораза револуционарне армије у грађанском рату (1945-1949). Прве избеглице стигле су у ФНР Југославију на самом почетку рата. У војвођанском селу Буљкес (Маглић) они су се брзо организовали те су у једном тренутку постали безмало држава у држави - имали су своја готово аутономна права, штампали су чак и своју новчаницу. Али, учествовали су у друштвеном животу Војводине, били активни у радним акцијама, учесници спортских надметања.

Али политички сукоб између југословенских и совјетских комуниста одразио се и на Грке у Војводини, који су већином подржали став КП Грчке и стали на страну Москве. То је довело до распада ове специфичне грчке комуне и одласка из Војводине највећег броја њених чланова у друге социјалистичке земље. Неки од њих успели су знатно касније да се врате у завичај.

Документи које поседује Архив били су полазна тачка даљег истраживања које је одвело ауторе изложбе "Грци у Војводини 1945-1949", архивисте - Љиљану Бубњевић, Жељка Радаковића и др Драгану Катић у Нотију, мало планинско место на северу Грчке. Некадашњи житељи Војводине и њихови потомци дочекали су госте из Србије раширених руку, како се и дочекују пријатељи.

- Пуни емотивног сећања на живот у Буљкесу, прихватили су да сниме неколико интервјуа, од којих се посебно издвојио разговор са деведесеттрогодишњим Јоргосом Тилкијаридисом, бившим радником штампарије у Буљкесу, у којој су се штампали буљкески динари, новине "Глас Буљкеса" и уџбеници за грчке ученике - преноси за "Новости" утиске Љиљана Бубњевић, архивисткиња.

У центру суседног града Аридее своја сећања, која јој је пренео отац, поверила им је и ћерка некадашњег учитеља у Буљкесу Саваса Кахриманидеса, а своје успомене изнели су и становници Нотије: Илијас Капајанидис, Теодорос Ермидис, Петрос Лијапис, Марија Лазаридис. На растанку уследило је дуго опраштање са гостима из Србије, као са најрођенијима.

На одласку из Војводине 1949. због ћудљиве политике, нико од њихових предака није понео ниједну ружну успомену на обичне људе који су их прихватили и помогли им да преброде четворогодишње избеглиштво.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације