КАДА човека рат отера са огњишта и када му душа проживи све недаће вишедеценијског избеглиштва, а онда се врати у ту башту својих корена, на место где је запузао, усправио се и начинио прве кораке - лице му се озари, срце запева. Чини му се да може све.
Bože, koliko je milosti, otmenosti i lepote u pravoslavnim srpskim svetinjama. Svaka je drugačija, a opet nekako ista. Pleni otvorenošću i čovekoljubljem. Uzvisuje se ka nebu, kao da ima krila. Poput golubice. A opet, čvrsto se drži tla i drevne mudrosti. Hristoliko i postojano. Ponekad pomislim, ili sam pomišljala, da smo mi najsrećniji narod na svetu. Biti dete, izdanak u krošnji takve lepote, najveća je radost. I ispunjenje.
Коментари (1)