СРПСКИ ОЛТАР ИСПРЕД ХРИСТОВОГ ГРОБА: Сведочанства о српским монасима у Светој земљи, чуварима словенске писмености

ЈЕРУСАЛИМ већ 2.000 година привлачи хришћане целог света, али мало је народа у њему и Светој земљи оставило дубок траг као Срби, сведоче путописци какав је био руски монах-ходочасник Арсеније Суханов.

фото: Борис Субашић

Суханов је 1652. присуствовао појави Светог огња у најсветијем храму хришћанства, Цркви Христовог васкрсења. Забележио да су српски монаси имали сопствену часну трпезу на најсветијем месту комплекса, испред Кувуклије, капеле Христовог гроба!

- Пајсије је остао затворен у Гробу (Христовом) четврт часа и, отворивши врата, изишао држећи у свакој руци свежањ запаљених свећа. Патријарх Пајсије је стао на узвишено место, тамо где је часна трпеза Срба, под такозваном Великом камором према светом Кувуклију и ту је од њега запалио свеће сав народ - записао је Суханов.

фото: Борис Субашић

Руски цареви и бољари у 16. и почетком 17. века издашно су помагали српске манастире, јерусалимске Свете арханђеле, задужбину краља Милутина и Лавру Светог Саве Освећеног (Мар Саба) у Јудејској пустињи, који су били центар за словенске ходочаснике и културно средиште Словена у Светој земљи.

- Српска монашка колонија у Јерусалиму била је центар око којег је живела словенска писменост у Палестини преко три стотине година - забележио је у 19. веку руски научник М. Н. Сперански.

Дубровчанин Јаков Лукаревић, алијас Ђакомо Лукари, посетио је 1590. манастир Светих арханђела који је подигао il santo rex di Servia (свети краљ Србије) у коме постоји "величанствена библиотека" са словенским, латинским и грчким књигама. Чак су и остатке те библиотеке, растурене после грчког преузимања манастира, са дивљењем у 19. веку описивали чланови Руске духовне мисије у Палестини. За седиште су одабрали Милутинове Свете арханђеле, као симбол словенске православне куће у Светој земљи. Архимандрит Порфирије Успенски, шеф мисије, говорио је да су Арханђели "најлепши манастир Светога града".

О угледу српског монаштва манастира у Светој земљи сведоче и султански укази, које је открила проф. др Видосава Недомачки:

"Нису сви султани били против српских монаха. Султан Сулејман Други Величанствени је издао два фермана у вези Лавре и Арханђела. Године 1533. наређује да се у лаври обнови црква, а 1537. наређује да монаси из Арханђела не смеју бити узнемиравани у поседу својих винограда. Селим Други је 1568. дозволио монасима у лаври Светог Саве Освећеног да буду наоружани да би се бранили од напада бедуина. Мехмед Трећи је ферманом из 1601. поновио стару наредбу да арханђелски монаси не смеју да буду ометани у поседу винограда. Султан Ахмед Први (1603-1612) дозволио је да се лавра обнови и да се сазида одбрамбена кула. На једном од спратова те куле постојала је мала црква посвећена Светом Симеону - Немањи, али су је Грци касније претворили у цркву Светог Симеона Столпника. На првом спрату је у камену уклесан текст на српском језику у коме се помиње да је кула довршена 9. марта 1612. године."

фото: Борис Субашић

Историчар др Александар Фотић открио је изузетно сведочанство о Србима у Мар Саби, султански дефтер из 1613. када је српско монаштво било притиснуто с три стране. Бедуини разбојници су непрестано опседали зарушену Мар Сабу у којој је остало само неколико најхрабријих. Католички фрањевци су покушавали да преузму контролу и над Мар Сабом и над Арханђелима у Јерусалиму, да би елиминисали водећи православни центар, а грчка црква је покушавала да сплеткарењем код Турака одузме српским светињама самосталност и потчини их. Султан је поштовао истрајност српских монаха и наредио:

"Заповест кадији Јерусалима: Послао си писмо моме Срећном Прагу и известио: Источно од Јерусалима, у пустињи, налази се давнашњи манастир познат под именом Мар Саба, који је манастир српских монаха... Монаси нипошто не чине штету нити насиље над било киме, него послужују водом и хлебом путнике који пролазе кроз ту пустињу... Због свега тога, заповедам да се изврше поправке према давнашњем изгледу и на основу часног шеријата."

Др Фотић указује да је овај ферман јединствен: "Можда је управо чињеница да су се налазили у Светој земљи утицала на турске власти да Србе називају српским хришћанима, изразом којим им се исказивао одређен значај и поштовање. Овај термин заслужује посебну пажњу јер је толико редак и неуобичајен у турским документима".

Откуда уопште Срби у Светој земљи и зашто су само они, међу свим православним Словенима добили дозволу за изградњу манастира унутар јерусалимских зидина и преузму Мар Сабу, један од најстаријих и најугледнијих манастира хришћанства?

фото: Борис Субашић

Загонетку је решио израелски историчар проф. др Давид Јакоби (1928-2018), светски ауторитет за историју источног Медитерана. Он је из документа главне средњовековне поклоничке луке у Акри утврдио да је наш Свети Сава током првог путовања у Свету земљу 1229. омогућио, после целог века паузе, повратак православних поклоника и монаха у Палестину. Наиме, папски ред витезова темплара је по оснивању крсташког Јерусалимског краљевства православце истерао не само из њихових манастира и конака, већ и изван зидина градова од Акре до Јерусалима. Сава је користећи сукоб између папе и немачког цара Фридриха Хонештауфена, успео да у Акри откупи манастир Светог Ђорђа и конаке.

- Његов могући циљ у Акри била је промоција ходочашћа у Свету земљу из свих православних земаља, да би се повећало православно присуство у латинском Краљевству. То се могло постићи оснивањем православног манастира у Акри, који би пружао конаке, негу болесних и осталу логистичку подршку православним ходочасницима, слично услугама које су западњацима нудили бројни латински манастири - закључио је др Јакоби.

Сава је затим постао ктитор у Јерусалиму, стекавши изузетно пријатељство и поштовање јерусалимског патријарха и монаштва.

- У јерусалимском манастиру Светог крста, који су по традицији основали Грузини још у 4. веку, Сава је саградио нове конаке. На брду Сиону добио је од игумана Велике лавре Светог Саве Освећеног и јерусалимског патријарха Атанасија цркву Светог Јована Богослова, подигнуту на месту некадашњег северног параклиса славне базилике Светог Сиона, која је обележавала место славне Горнице, где се Христос састајао с апостолима. Сава је цркву Светог Јована најпре обновио, а затим око ње формирао мањи манастир. Нажалост, Савин манастир је уништен већ у августу 1244. када су хварезмијански Турци разорили скоро све хришћанске грађевине у Јерусалиму и околини. После разарaња из 1244. године српски ходочасници су обично смештани у манастиру Светих арханђела, који је негде у току прве две деценије 14. века у Јерусалиму саградио српски краљ Милутин - наводи историчар уметности, академик проф др Миодраг Марковић.

фото: Борис Субашић

Високе цене одржавања манастирских комплекса и стални притисци и сплетке латинских и грчких калуђера довели су српске монахе у безизлазну ситуацију и морали су да напусте лавру Светог Саве Освећеног и манастир Светих арханђела Михаила и Гаврила у Јерусалиму. Манастире је откупио јерусалимски патријарх Теофан, Грк, највероватније између 1623. и 1625. године. Тако су Срби, после три стотине година управљања манастиром Св. арханђела и сто двадесет година управљања лавром Св. Саве, остали без својих манастира у Светој земљи.

САВИНО ЗАВЕШТАЊЕ У АКРИ

У САВИНОЈ задужбини у Акри је већ 1286. године боравио монах Давид, пре монашења жупан Димитрије, син Вукана Немањића.

- И четири и по века касније 1745. Србин Симеон Симоновић, архимандрит јерусалимски, који је касније постао митрополит Акре, у својој Повести о светим местима наводи како у Акри "имамо метох за пребивање оних који дођу". Ови подаци дају основ за тврдњу да је Сава Немањић био први творац "прихватилишта" за српске ходочаснике у Свету земљу - наводи историчар уметности, академик проф. др Миодраг Марковић.

ТУЖНИ АРХАНЂЕЛИ

О СУДБИНИ манастира Светих арханђела у Јерусалиму после грчког преузимања пише 1653. године Рус Суханов.

- По њему у манастиру су тада боравила два-три сиромаха, али да је манастир најбољи од свих, да има много ћелија, а црква и трпезарија су лепи. Да манастир има и веома богату библиотеку грчких и латинских и словенских рукописа и штампаних књига. Много од свега тога је упропашћено. На крају додаје да су ту становали Срби од давнина - забележила је проф. др Видосава Недомачки.

ПРВИ У ПАЛЕСТИНИ

ЕТНОЛОГ Тихомир Р. Ђорђевић записао је 1925. године:

- Успомене на односе наше земље с Палестином значајне су и по томе што нам показују да су наша држава и наш народ средњега века били тесно везани за религију и културу истока, и по томе што сведоче да су наши владаоци и првосвештеници били и довољно моћни и довољно богати да те везе учине солиднима и трајнима и по томе што се види да смо ми први међу православним Словенима могли и умели да у Светој земљи подигнемо прве словенске споменике и да јасно обележимо везе словенског православља и светих места. Да би значај наших односа са Светом земљом био сасвим јасан, треба се пренети у она давна времена средњега века кад су хришћанство, цркве и манастири означавали културу, а све ван тога варварство.

Пратите нас и путем иОС и андроид апликације